Homerovi epovi: Ilijada, Odiseja i pitanje njihovog nastanka

Homerovi epovi su dve velike narativne pesme koje je antika pripisivala Homeru, Ilijada i Odiseja. To su najstarija sačuvana dela grčke književnosti, spevana u daktilskom heksametru, na pesničkom jeziku kojim se nikada nije govorilo ni na jednom određenom mestu. U njemu preovlađuje jonski dijalekat, ali pomešan sa eolskim oblicima i sa rečima toliko starim da ih čak ni Atinjani klasičnog doba nisu uvek razumeli bez objašnjenja.

Ilijada, koja broji oko 15.700 stihova, ne pripoveda ceo Trojanski rat. Ograničava se na nekoliko nedelja desete godine opsade i sva je sabrana oko Ahilovog gneva, od njegove svađe sa Agamemnonom do predaje mrtvog Hektora Prijamu. Odiseja, od oko 12.100 stihova, prati nostos, to jest Odisejev povratak na Itaku, i njegovu osvetu proscima. Podela svakog od dva epa na dvadeset četiri pevanja po svoj prilici je kasnija i delo je filologa helenističke Aleksandrije.

O samom pesniku ne znamo ništa pouzdano. Mnogi gradovi, pre svih Smirna i Hios, polagali su pravo na njegovo poreklo, a antički „Homerovi životopisi“ tvorevine su mnogo kasnijeg vremena. Herodot je u 5. veku p. n. e. smatrao da su Homer i Hesiod živeli četiri stotine godina pre njega. Savremena nauka obično smešta oblikovanje Ilijade u drugu polovinu 8. ili na početak 7. veka p. n. e., a Odiseje nešto kasnije. Preciznije datovanje izvori ne dopuštaju.

Homersko pitanje

Vekovima su obe pesme izazivale divljenje kao dela jednog čoveka. Ipak, već u helenističko doba pojedini gramatičari, poput Ksenona i Helanika, pripisivali su Ilijadu i Odiseju različitim pesnicima. Nazvali su ih „horizontes“, odnosno „razdvajači“. Njihovo mišljenje ostalo je na margini, a aleksandrijska filologija, predvođena Aristarhom, odbacila ga je.

Pitanje je ponovo otvoreno u novovekovnoj Evropi. U 17. veku francuski opat D’Obinjak (d’Aubignac) doveo je u sumnju postojanje jednog jedinog pesnika, ali prava oluja izbila je 1795, kada je nemački filolog Fridrih August Volf (Friedrich August Wolf) objavio u Haleu Prolegomena ad Homerum. Volf je tvrdio da su epovi prošli kroz dug period usmenog prenošenja pre nego što su zapisani i sklopljeni u jedinstvene celine. Svoje gledište oslonio je i na jedno antičko predanje prema kojem je Pizistrat, atinski tiranin iz 6. veka p. n. e., sakupio i uredio rasute homerske pesme. To predanje, međutim, prenosi Ciceron, koji je pisao otprilike pet vekova kasnije, i njegova verodostojnost osporava se do danas.

Od Volfa naovamo proučavaoci su se podelili u dva tabora. „Analitičari“ su u tekstu tragali za šavovima, protivrečnostima i ponavljanjima koja su, po njihovom mišljenju, svedočila o većem broju autora ili o uzastopnim slojevima. Karl Lahman (Karl Lachmann) otišao je dotle da je Ilijadu rastavio na niz samostalnih pesama. „Unitaristi“ su branili umetničko jedinstvo pesama i iza njih videli jednu stvaralačku volju. Razlika između dve škole, kako je već primećeno, bila je manja nego što se činilo, jer je većina analitičara prihvatala nekog završnog sastavljača, a većina unitarista priznavala je kasnije dodatke. Spor je, u svakom slučaju, trajao kroz čitav 19. vek i dobar deo 20.

Usmena kompozicija i pismo

Raspravu je na novo tle preveo jedan mladi Amerikanac. Milman Peri (Milman Parry) proučio je u svojoj doktorskoj disertaciji iz 1928. stalne Homerove epitete, izraze poput „brzonogi Ahil“ (pódas ōkýs Achilleús) ili „ružoprsta Zora“ (rhododáktylos Ēṓs), i pokazao da oni čine sistem gotovih fraza, takozvanih „formula“, koje aedu služe dok stih sastavlja u samom trenutku izvođenja. Da bi svoju teoriju proverio na živoj tradiciji, početkom tridesetih godina 20. veka otputovao je u Jugoslaviju i zabeležio tamošnje narodne epske pevače. Posle njegove prerane smrti 1935. rad je nastavio njegov učenik Albert Lord, a njihova građa danas se čuva u Zbirci usmene književnosti Milmana Perija Univerziteta Harvard. Takozvana teorija usmene kompozicije od tada je opšteprihvaćena u nauci.

Ipak ostaje otvoreno kako su i kada epovi dobili pisani oblik. Grčki alfabet, prilagođen prema feničanskom, u upotrebi je od 8. veka p. n. e., dakle otprilike od vremena kada su epovi nastajali. U Ilijadi se samo jednom govori o nečemu što liči na pismo, kada Projt šalje Belerofonta u Likiju sa presavijenom tablicom na kojoj su urezani „kobni znaci“ (sḗmata lygrá; Ilijada 6, 168–169). Jedni su tvrdili da je pesnik sam pisao, drugi da je diktirao pisaru, treći da se tekst postepeno ustaljivao kroz izvođenja rapsoda i da je zapisan tek u 6. veku. Nijedno od tih gledišta nije konačno prevladalo.

Svet izvan Troje

Homerovi epovi znaju mnogo o dalekim zemljama. Poznaju egipatsku Tebu sa njenih sto kapija (Ilijada 9, 381–384), ostrvce Faros pred ušćem Nila i bogatstvo zemlje po kojoj su Menelaj i Jelena lutali pre nego što su se vratili u Spartu. U četvrtom pevanju Odiseje Jelena sipa u vino svojih sutrapeznika lek koji tera tugu. Poklonila joj ga je Polidamna, žena Egipćanina Tona, a pesnik objašnjava da tamo zemlja rađa mnoštvo trava, jednih lekovitih, drugih smrtonosnih, i da je svako lekar jer potiču od Pajona, iscelitelja bogova (Odiseja 4, 227–232). Gotovo tri veka kasnije Herodot će zabeležiti nešto slično, naime da je Egipat pun lekara, od kojih je svaki specijalizovan za samo jednu bolest.

Podudarnost je upečatljiva i slaže se sa onim što znamo iz egipatskih medicinskih papirusa, poput Ebersovog papirusa iz 16. veka p. n. e., koji beleže stotine recepata. Ona, međutim, ne dokazuje da je pesnik lično putovao u Egipat. Pre svedoči o glasu koji je ta zemlja uživala, onako kako su ga u Egej donosili trgovci, plaćenici i moreplovci.

Više rasprave izazvao je Ahilov štit (Ilijada 18, 478–608). Hefest na njemu kuje ceo svet: grad u miru i grad u ratu, oranje, žetvu na kraljevskom posedu, gde kralj stoji ćutke, sa žezlom u ruci i radošću u srcu, berbu grožđa, stada i, na kraju, kolo mladića i devojaka, među kojima se vrte dvojica akrobata. U prizoru berbe jedan dečak svira na formingi i peva tužbalicu za Linom, dok ga ostali prate igrajući. Stariji proučavaoci upoređivali su ove slike sa seoskim prizorima iz egipatskih grobnica. Novija istraživanja radije ih porede sa bliskoistočnom obradom metala toga doba, sa ukrašenim kiparsko-feničanskim zdelama i sa geometrijskom umetnošću. Štit je, kako god bilo, pesnička tvorevina, i nijedan stvarni predmet ne bi mogao da obuhvati sve što mu pesnik pripisuje.

Skupština u drugom pevanju

Naročito je živa u drugom pevanju Ilijade scena vojničke skupštine. Agamemnon, zaveden snom koji mu je poslao Zevs, želi da napadne, ali odlučuje da najpre ispita raspoloženje Ahajaca. Sa starešinama se dogovara da će predložiti napuštanje Troje, a oni će zadržati mnoštvo. Plan odmah propada. Čim završi govor, vojska se pokreće poput velikih talasa Ikarskog mora, koje dižu Eur i Not, i juri ka lađama.

Tada Atina, koju je poslala Hera, pronalazi Odiseja. On uzima Agamemnonovo žezlo i vraća begunce, prvacima se obraćajući blagim rečima, a proste ratnike terajući udarcima žezla. Na ponovo okupljenoj skupštini podiže glas Tersit, koga pesnik opisuje kao najružnijeg čoveka koji je došao pod Troju, i najtežim rečima optužuje Agamemnona za pohlepu. Homer mu ne pripisuje ni zvanje ni zavičaj. Kasniji mitografi povezuju ga sa Etolijom. Odisej ga prekoreva, udara žezlom, a Ahajci se, uprkos svom nezadovoljstvu, smeju. Slede govori Odiseja i Nestora, koji mnoštvo podsećaju na znamenja iz Aulide i navode ga da ostane.

Scena je često čitana kao rana slika političkog života Grka, kao najava skupština na kojima će kasnije govoriti Perikle i Demosten. Takvo tumačenje ima osnova, budući da kralj mora da ubeđuje, a vojska reaguje na reč. Ipak ne treba prenebregnuti da ovde ubeđivanje postoji uporedo sa nasiljem i da je jedini prost čovek koji se usuđuje da progovori javno izvrgnut ruglu.

Apoteoza Homera

Homerova slava bila je u helenističko doba tolika da su ga poštovali gotovo kao boga. Rečito svedočanstvo o tome jeste mermerni reljef koji nosi potpis vajara Arhelaja iz Prijene u Joniji. Pronađen je u 17. veku u Italiji, nedaleko od Bovila (Bovillae), dospeo je u zbirku palate Kolona (Palazzo Colonna) u Rimu, a od 1819. pripada Britanskom muzeju. Muzej ga datuje između 225. i 205. godine p. n. e., u vreme vladavine Ptolemeja IV Filopatora, dok ga drugi proučavaoci smeštaju tek u 2. vek p. n. e.

Kompozicija je raspoređena u četiri zone. Na vrhu se odmara Zevs, a ispod njega, na padinama planine koja se obično poistovećuje sa Helikonom, nalaze se Mnemosina, devet Muza i, u pećini, najverovatnije Apolon sa lirom. U donjoj zoni na prestolu sedi Homer, sa žezlom i svitkom u rukama. Ovenčavaju ga Hronos (Vreme) i Ekumena (naseljeni svet), dok sa desne i leve strane prestola kleče personifikacije Ilijade i Odiseje. Pred njim Mit, Istorija, Poezija, Tragedija, Komedija i druge figure, čija su imena urezana u mermer, prinose žrtvu na oltaru. Drugim rečima, književni žanrovi klanjaju se pesniku koga su stari smatrali svojim izvorom.

Desno, u visini srednje zone, jedna figura stoji sama na malom postolju. Obično se prepoznaje kao statua nekog pesnika koji je pobedio na takmičenju, i možda je upravo njegova pobeda bila povod za izradu čitavog reljefa.