Dorani, Eolci, Jonjani, Ahajci: starogrčka plemena od Homera do Herodota

Ta slika je poznata još iz škole. Stari Grci su se delili na četiri velika plemena, Dorane, Eolce, Jonjane i Ahajce, i svako je imalo svoj dijalekat, svoje oblasti i svog mitskog praoca. Šema je antičkog porekla i srećemo je već u tekstovima iz 6. i 5. veka p. n. e. Ipak, ima jedan problem, koji nije promakao ni samim starim Grcima: najstariji sačuvani tekstovi grčke književnosti gotovo je ne poznaju.

Šta Homer kaže o starogrčkim plemenima

Ilijada i Odiseja su najstarija grčka književna dela koja imamo. Starije istorijske sinteze smeštale su ih veoma rano, čak i u 10. vek p. n. e., a Herodot je računao da je Homer živeo otprilike četiri stotine godina pre njega. Današnja nauka ih obično datuje u 8. vek ili u početak 7. veka p. n. e., kao završnicu duge usmene tradicije. Kako god se računalo, od sveta koji opisuju dele ih vekovi.

Hajde da napravimo jednostavno prebrojavanje. Eolci se kao narod nigde ne pojavljuju u epovima. Eol iz Odiseje je gospodar vetrova i nema nikakve veze s nekim plemenom. Dorana u Ilijadi nema. U Odiseji se pominju samo jednom, kada prerušeni Odisej opisuje Penelopi Krit kao ostrvo mnogih jezika, na kojem žive Ahajci, Eteokrićani, Kidonci, Pelazgi i „Δωριέες τε τριχάϊκες” („i Dorani, trihaikes”) (Od. 19.177). Taj pridev se i danas tumači na različite načine. O Doranima na Peloponezu ni reči. Homerova Sparta je grad Menelaja, jednog od Atrida.

A Jonjani? Jedan stih. U bici oko brodova, u 13. pevanju, pojavljuju se „Ἰάονες ἑλκεχίτωνες”, Jonjani u dugim hitonima što se vuku po zemlji, pored Beoćana, Lokrana, Ftijaca i Epejaca (Il. 13.685). Nekoliko stihova niže vidi se da je reč o Menestejevim Atinjanima. Ime ovde služi kao naziv jednog lokalnog odreda, ravnopravan s ostalima u istom nabrajanju.

S Ahajcima je obrnuto. Njihovo ime se nalazi gotovo na svakoj stranici. Zajedno sa imenima „Danajci” i „Argivci” označava celu vojsku koja opseda Troju. Homer ipak poznaje i mnogo užu upotrebu. U Katalogu brodova, nabrajajući Ahilove ljude iz Ftije i Helade, piše: „Μυρμιδόνες δὲ καλεῦντο καὶ Ἕλληνες καὶ Ἀχαιοί” („i zvali su se Mirmidonci i Heleni i Ahajci”) (Il. 2.684). Homerova Helada je oblast u južnoj Tesaliji, a Heleni jedan od njenih naroda.

Pelazgi i Heleni kod Tukidida i Herodota

Tu prazninu su uočili već istoričari 5. veka p. n. e. U prvoj knjizi svoje „Istorije Peloponeskog rata” Tukidid upravo homerski dokaz koristi da bi pokazao kako se ime „Heleni” širilo postepeno. Krenulo je od Helena, Deukalionovog sina, i od njegovih sinova, koji su ojačali u Ftiotidi, i prelazilo iz grada u grad. Homer, primećuje on, nigde ne naziva Helenima celinu, već samo Ahilove pratioce. Ne koristi ni reč „varvari”, jer još nije postojalo zajedničko ime naspram kojeg bi se drugi mogli odrediti.

Herodot, nešto ranije, nudi smeliju verziju. Po njegovom mišljenju, Dorani su od početka bili helensko pleme, pleme koje je mnogo lutalo i koje se iz Ftiotide preselilo u Histijeotidu, odatle na Pind, u Driopidu i najzad na Peloponez. Jonjani su, naprotiv, sa Atinjanima na čelu, bili pelaškog porekla i grčki su naučili kasnije (Hdt. 1.56-58). Za jezik Pelazga on sam priznaje da može samo da nagađa.

Vredi videti koliko je malo građe stajalo iza te teorije. U epovima su Pelazgi raštrkano ime: „Pelaški Argos” u Tesaliji, Zevs iz Dodone koga nazivaju Pelaškim, Pelazgi na Kritu i Pelazgi među saveznicima Trojanaca. Ta usputna pominjanja postala su, u rukama istoričara 5. veka, ime čitavog predgrčkog stanovništva. O tome kako su tačno prevladala imena „Helada” i „Heleni” u periodu između Homera i Herodota, izvori su škrti. Postoji ipak jedan važan izuzetak.

Helen i njegovi sinovi: rodoslov koji je građen postepeno

Reč je o „Katalogu žena”, genealoškom epu koji se u antici pripisivao Hesiodu i koji je sačuvan samo u fragmentima. Većina naučnika ga smešta u 6. vek p. n. e., mada se o dataciji raspravlja. Tu prvi put srećemo poznati rodoslov. Helen ima tri sina, Dora, Ksuta i Eola, a Ksut zatim dobija Aheja i Jona. Četiri plemena sada staju u jedno porodično stablo sa zajedničkim pretkom.

Taj rodoslov nije bio neutralan, i Atina je to jasno pokazala. U Euripidovom „Jonu”, izvedenom u godinama Peloponeskog rata, Jon više nije Ksutov sin, već sin Apolona i Atinjanke Kreuse, dok se Dor i Ahej najavljuju kao buduća deca Kreuse i Ksuta. Jonjani, a s njima i Atina, stiču božansko poreklo i primat. Dorani, drugim rečima pre svega Sparta, postaju mlađa braća u porodici.

Upravo na tu stranu stvari savremena nauka je stavila težište. Džonatan Hol i drugi istraživači tvrde da je u arhajskom dobu grčki identitet bio labav i „agregativan”. Argivac ili Milećanin osećao se najpre građaninom svog grada ili pripadnikom nekog plemena, a mnogo manje Grkom. Snažna zajednička svest oblikovala se uglavnom posle grčko-persijskih ratova, s likom „varvarina” kao protivtežom. Karakteristično je da Herodot stavlja Atinjanima u usta određenje helenstva zasnovano na zajedničkom poreklu, jeziku, svetilištima i žrtvama, i zajedničkim običajima (Hdt. 8.144). To određenje pripada 5. veku.

Dijalekti kao svedoci

Ako su rodoslovi konstrukcije, dijalekti su nešto opipljivije. Lingvisti u starogrčkom razlikuju četiri dijalekatske grupe. Jonsko-atički se govorio na obalama Male Azije, na Eubeji i u Atici, eolski na Lezbosu, u Beotiji i u Tesaliji. Arkadsko-kiparski je posvedočen u natpisima iz Arkadije i sa Kipra. Zapadna grupa obuhvata dorski i severozapadne dijalekte, a dorski se čuo u Lakoniji, Argolidi, Korintiji, na Kritu, na Rodosu i u kolonijama na Siciliji i u južnoj Italiji.

Podudarnost s plemenima prilično dobro funkcioniše kod Jonjana, Eolaca i Dorana. Ahajci se, opet, ne uklapaju u šemu. Ne postoji „ahajski” dijalekat na način na koji postoji dorski. Arkadsko-kiparski, koji je opstao u planinskim predelima Arkadije i na dalekom Kipru, često se smatra odjekom jezika Peloponeza pre doseljavanja Dorana. Još dalje unazad nalazi se mikenski grčki, poznat sa glinenih pločica ispisanih linearnim pismom B (oko 1400-1200. p. n. e.) iz Knosa, Pila, Mikene i Tebe, pismom koje je 1952. dešifrovao Majkl Ventris. To su uglavnom računovodstveni dokumenti i spiskovi imena, a o plemenima govore veoma malo.

Dorani ili Ahajci? Slučaj Sparte

Antičko predanje kazivalo je da su Dorani sišli na Peloponez zajedno s Heraklovim potomcima, Heraklidima, osamdeset godina posle Trojanskog rata, kako beleži Tukidid (1.12). Arheologija nije pronašla tragove velike, jedinstvene invazije na kraju mikenskog sveta, a pitanje kada i kako su se dorske zajednice naselile ostaje otvoreno. Izvesno je da se u klasičnom dobu Sparta smatrala dorskim gradom par excellence.

Pa ipak, jedan spartanski kralj mogao je da porekne da je Doranin. Herodot pripoveda da je, kada se Kleomen I popeo na atinski Akropolj, oko 508. p. n. e., Atenina sveštenica ustala sa svog prestola i zabranila mu da uđe u svetilište, jer Doranima ulaz nije bio dozvoljen. On je odgovorio: „ὦ γύναι, ἀλλ’ οὐ Δωριεύς εἰμι ἀλλ’ Ἀχαιός” („Ženo, ja nisam Doranin, već Ahajac”) (Hdt. 5.72). Kao Heraklidi, spartanske kraljevske kuće pozivale su se na poreklo starije od naroda kojim su vladale. Kleomen je bio polubrat Leonide, kralja koji je pao kod Termopila 480. p. n. e.

Na akropolju u Sparti, tokom iskopavanja Britanske škole u Atini 1920-ih godina, pronađen je mermerni torzo hoplita sa šlemom i visokom perjanicom, delo nastalo oko 480-470. p. n. e., koje je danas izloženo u Arheološkom muzeju u Sparti. Rano je dobio ime „Leonida”. Poistovećivanje je konvencionalno i ne oslanja se ni na natpis ni na neki drugi pouzdan dokaz. U podacima o gipsanom odlivku koji je Britanska škola poklonila Muzeju klasične arheologije u Kembridžu navodi se da su blizu torza pronađeni delovi noge, štita i šlema, kao i da je veći deo perjanice dopuna.

Ime koje je preživelo

Od četiri imena, ono koje je Homer upotrebljavao za sve imalo je najneobičniju sudbinu. U istorijsko doba Ahajom se nazivao uzan pojas na severnoj obali Peloponeza, a Ftiotskom Ahajom oblast u južnoj Tesaliji, blizu Homerove Ftije. Gradovi peloponeske Ahaje osnovali su Ahajski savez, koji se u helenističko doba proširio na gotovo ceo Peloponez, sve dok ga Rimljani nisu raspustili 146. p. n. e. Kada je Avgust 27. p. n. e. organizovao južnu Grčku kao zasebnu provinciju, dao joj je ime Ahaja.