Već u prvoj rečenici dela stoje dve reči koje će kasnije dati ime čitavoj jednoj nauci: ἱστορίης ἀπόδεξις. Za Herodota je ιστορίη značila istraživanje, odnosno znanje stečeno raspitivanjem, putovanjima i poređenjem svedočanstava. Pod ἀπόδεξις podrazumevalo se javno izlaganje njenih nalaza. Cilj mu je bio, kako ga sam formuliše, da ljudska dela s vremenom ne izblede i da velika i zadivljujuća postignuća Helena i varvara ne ostanu bez slave. Iznad svega je želeo da pokaže iz kog su uzroka međusobno ratovali.
Ocem istorije nazvao ga je Ciceron. U istoj rečenici, međutim, primetio je da se u njegovom delu nailazi na bezbroj mitova. Taj dvostruki sud prati Herodota već dva milenijuma.
Od Halikarnasa do Turija
O njegovom životu malo toga znamo pouzdano. Većina podataka potiče iz kasnijih izvora, a neki od njih su i mnogo kasniji, poput vizantijskog leksikona Suda, sastavljenog u 10. veku. Rođen je u Halikarnasu u Kariji, današnjem Bodrumu, oko 484. p. n. e. Ta godina počiva na antičkim proračunima i ne treba je shvatati kao tačnu. Grad je po osnivanju bio dorski, ali je u njemu jonski element bio snažan. U to vreme njime su vladali lokalni tirani, podložni persijskom kralju. Iz te vladarske kuće poticala je i Artemisija, koja je sa svojim brodovima pratila Kserksa kod Salamine. Herodot joj posvećuje stranice ne bez divljenja.
Njegova porodica pripadala je gradskoj aristokratiji, a prema predanju njegov rođak bio je epski pesnik Panijasis. Mladi Herodot učestvovao je u pokušaju da se svrgne tiranin Ligdamis i zbog toga je izbegao na Samos. Vratio se posle tiraninovog pada, negde pre 454. p. n. e. Usledila su velika putovanja, ili bar ona koja sam nagoveštava. Kada su se ta putovanja odvijala i koliki im je bio stvarni obim, i dalje je otvoreno pitanje.
Sredinom 440-ih godina p. n. e. nalazimo ga u Atini. Tamo je, prema antičkim svedočanstvima, priređivao javna čitanja svog dela. Plutarh govori o njegovom prijateljstvu sa Sofoklom. Podatke o počastima i novčanim nagradama koje mu je grad dodelio savremeni proučavaoci primaju s rezervom. Nekada se dubok Periklov uticaj na njega smatrao izvesnim, dok je današnja slika odmerenija. Nije bio ni vatreni poštovalac Perikla ni puki apologeta Atine.
Potom se vezao za Turije, koloniju osnovanu na podsticaj Atinjana u Tarentskom zalivu 444/3. p. n. e. Ne znamo da li je bio među prvim naseljenicima. Veza je u svakom slučaju bila toliko bliska da Aristotel navodi početak dela kao „Ἡροδότου Θουρίου“, a ne kao delo Halikarnašanina. Prema nekim antičkim izvorima, tamo je i umro i sahranjen. Nijedan izvor ne kaže kada. Delo aludira na događaje iz prvih godina Peloponeskog rata, pa se objavljivanje Istorija obično smešta između 430. i 424. p. n. e.
Arhitektura Istorija
Istorije su sačuvane u devet knjiga. Tu podelu izvršili su filolozi helenističkog doba, a i imena Muza koja nosi svaka od knjiga dodata su kasnije. Delo je napisano na jonskom dijalektu i počinje od Kreza, lidijskog kralja. Njegov pad od Kirove ruke otvara put persijskom širenju, koje čini kičmu pripovesti. Kad god Persijanci stignu do nekog novog naroda, Herodot zastaje da ga opiše: njegovu zemlju, običaje, bogove i sve čudesno na šta je naišao ili za šta je čuo. Tako je druga knjiga gotovo u celini posvećena Egiptu, povodom Kambizovog pohoda. Četvrta se bavi Skitima, povodom Darijevog pohoda s one strane Dunava.
Ta odstupanja, takozvani „logoi“, ponekad su zadavala muke čitaocima koji traže neposredno pripovedanje. Proizvoljna, ipak, nisu. Prate geografiju persijskih osvajanja. Od Jonskog ustanka 499. p. n. e. ritam se zgušnjava: Maraton, Kserksov pohod, Termopili, Artemisij, Salamina, Plateja, Mikala. Kserksova invazija zauzima gotovo trećinu dela. Istorije se završavaju nešto posle bitaka iz 479. p. n. e., zauzimanjem Sesta na Helespontu.
„Dužan sam da prenosim ono što se priča“
Svoj metod Herodot nikada nije sistematski izložio. Do njega se dolazi na osnovu rasutih zapažanja. U drugoj knjizi razlikuje tri puta saznanja. Prvi je viđenje (ὄψις), dakle ono što je video sopstvenim očima. Drugi je sud (γνώμη), njegova lična procena. Treći je ιστορίη, istraživanje putem raspitivanja. Izvori su mu pretežno usmeni: žreci, zvaničnici, potomci onih koji su ratovali, stanovnici krajeva koje opisuje. Hekateja iz Mileta, svog najznačajnijeg prethodnika, navodi kao izvor svega dva puta. Sigurno ga je, međutim, koristio češće nego što priznaje.
Često iznosi više od jedne verzije istog događaja i čitaocu prepušta da sudi. U sedmoj knjizi razmatra držanje Arga prema Persijancima. Tu formuliše načelo koje bi moglo stajati kao natpis nad celim delom: „ἐγὼ δὲ ὀφείλω λέγειν τὰ λεγόμενα, πείθεσθαί γε μὲν οὐ παντάπασιν ὀφείλω“. Drugim rečima, dužan je da beleži ono što se priča, ali ne i da u sve to veruje.
Njegovo poimanje sveta čuva mnoge arhajske crte: božansku kaznu za oholost, proročanstva koja se obistinjuju, snove koji opominju. Te crte ipak postoje uporedo s racionalnom radoznalošću. Herodot upoređuje običaje naroda, dovodi u pitanje objašnjenja koja mu se čine naivnim i uporno se raspituje o izvorima Nila.
Otac istorije ili pripovedač mitova?
Prvo osporavanje stiglo je od istoričara koji je neposredno za njim usledio. Tukidid je, ne pominjući ga po imenu, ispravio greške koje se javljaju u Istorijama, poput navodnog dvostrukog glasa spartanskih kraljeva. Primetio je i koliko se malo većina ljudi trudi da dođe do istine: „οὕτως ἀταλαίπωρος τοῖς πολλοῖς ἡ ζήτησις τῆς ἀληθείας“. Većina proučavalaca tumači tu žaoku kao uperenu protiv njegovog prethodnika.
Oštriji je, više od pet stotina godina kasnije, bio Plutarh. U spisu De Herodoti malignitate optužio ga je za pristrasnost i zlonamernost i nazvao ga prijateljem varvara. Plutarh je bio Beoćanin, iz Heroneje. Nije mogao da oprosti način na koji su Istorije prikazale medizam Tebe, odnosno saradnju Tebanaca s Persijancima. Lokalni patriotizmi, istini za volju, nikada nisu izostajali iz antičke kritike.
Savremena istraživanja kretala su se između dve krajnosti. Nemački filolog Felix Jacoby je 1913. doslovno čitao Herodotova pozivanja na obaveštače. U njemu je video očevica koji je proputovao od Ponta Euksinskog do Egipta i Vavilona. Detlev Fehling je, nasuprot tome, tvrdio da su pozivanja na izvore u velikoj meri književni postupak. Drugi proučavaoci radije ih čitaju kao naznake o tome gde je, po mišljenju istoričara, informacija mogla da se pronađe.
Ima, ipak, mesta na kojima se pripovest suočava s nezavisnim svedočanstvima i izdržava proveru. Prema Herodotu, šestorica persijskih plemića skovala su zaveru zajedno s Darijem da svrgnu maga uzurpatora. Pet od tih šest imena podudara se s onima koja je sam Darije uklesao u trojezični natpis u Behistunu. Behistun je, naravno, zvanična verzija pobednika, i to ne treba gubiti iz vida.
Portreti jednog istoričara
Herodotov portret iz vremena njegovog života nije sačuvan. Sve glave koje nose njegovo ime kopije su iz rimskog doba. Bista iz Metropoliten muzeja u Njujorku, na primer, pronađena je nešto pre 1891. u Benhi u Donjem Egiptu, antičkom Atribisu. Datuje se u 2. vek n. e. i smatra se jednom od mnogih kopija bronzane statue, najverovatnije iz prve polovine 4. veka p. n. e.
Mermerna glava koja se pripisuje Herodotu, rimska kopija iz 2. veka n. e., Muzej antičke Agore, Atalova stoa, Atina.U Atini, u Muzeju antičke Agore, smeštenom u Atalovoj stoi, izložena je glava bradatog muškarca od pentelijskog mermera, nalaz iz 1933. Muškarac je ćelav, a kosa mu pada sa strane i gotovo prekriva uši. Brada mu je razdeljena po sredini, a nos nedostaje. U arhivi iskopavanja glava je zavedena kao rimsko delo iz 2. veka n. e., a poistovećivanje s Herodotom praćeno je upitnikom.
U Napulju, na dvostrukoj hermi u Nacionalnom arheološkom muzeju, njegova glava stoji leđa uz leđa s glavom Tukidida, čoveka koji ga je onako hladno ispravio.
