Sveti Đorđe i Sveti Dimitrije u crkvi Svetih Anargira u Kosturu

Dva koplja uzdižu se paralelno i dele predstavu na vertikalne trake, držeći na odstojanju dve figure koje inače stoje gotovo rame uz rame. U naosu crkve Svetih Anargira u Kosturu (grčki Kastorija), ispod Polaganja u grob i na povlašćenom mestu pored oltara, nepoznati slikar drugog sloja živopisa predstavio je oko 1180. godine Svetog Đorđa i Svetog Dimitrija, najprisniji par u četi svetih ratnika. Mladi i golobradi, uspravni i frontalni, obojica dele isti stav i istu ozbiljnost. Ono što ih razlikuje nalazi se u odeći: dva oklopa koja se razilaze gotovo u svakom delu.

Crkva porodice Lemniot i ktitorov svetitelj

Mala bazilika Svetih Anargira bila je prvi put oslikana znatno ranije. U priprati, gde je živopis 12. veka otpao, naziru se starije predstave, koje je G. Mije (Millet) smestio na početak, a A. Orlandos u sredinu 11. veka, kako sažima članak Haralambosa Bakirdzisa o jednom natpisu crkve. Drugi sloj, kojem pripadaju dvojica svetih ratnika, povezan je s jednom mesnom porodicom, Lemniotima. Datuje se ponekad uopšteno oko 1180, a ponekad, uz pozivanje na monografiju S. Pelekanidisa i M. Hadzidakisa o Kosturu, oko 1170–1180; dva predloga nisu daleko jedan od drugog, ali tačna godina nije poznata.

Osam natpisa u crkvi, svi iz istog sloja, predstavljaju prema studiji Evgenije Drakopulu posvete porodice. U priprati, ispod anđela Vaznesenja, epigram od šesnaest jampskih dvanaesteraca prikazuje Teodora Lemniota kako posvećuje crkvu svetim lekarima, Svetim Anargirima, moleći za isceljenje svoje obolele puti. U severnom brodu predstavljeni su on sam, njegova supruga Ana Radena i njihov sin Jovan, s natpisima koji su kasnije ponovo ispisani. U južnom brodu jedan monah, Teofil Lemniot, takođe se naziva ktitorom. Njegovo poistovećivanje s Teodorom, koje je bilo predloženo, Drakopulu smatra neosnovanim, ističući da dva lica nisu nalik jedno drugom.

Severni brod je, prema još jednom stihovanom natpisu iznad vrata prema priprati, posvećen Svetom Đorđu, čija čuda tamošnji živopis pripoveda. Ktitor se svetitelju obraća u prvom licu. Ima ga, kaže, za zaštitnika još od povoja, a sada, pošto ga je najpre „upisao“ u svoje srce, slika ga bojama na zidovima. Natpis je u središnjem delu u velikoj meri oštećen; čitanje Drakopulu primetno se razlikuje od Orlandosovog, dok se Hadzidakis bio ograničio na stihove 1–4 i 14–16. Dva stiha, s dopunama priređivačice u uglastim zagradama:

τανῦν δὲ καὶ [χρώμασιν ὑλ]ικωτέ[ροις]
[τῶ]ν θαυμάτων σου ζωγραφῶ τὰς εἰκόνας

Prevod na srpski

Stihovi 3–4 epigrama u severnom brodu: „A sada, i veštastvenijim bojama, slikam slike čuda tvojih.“

Na toj pozadini prisustvo Svetog Đorđa pored oltara dobija dodatnu težinu. On je svetitelj ktitorove lične pobožnosti, suzaštitnik crkve, s posebnim brodom posvećenim njemu, a ovde, u naosu, stoji pored Svetog Dimitrija. Sveti Dimitrije, sa svoje strane, nije sam u programu: u crkvi se poštuje zajedno s prepodobnim Davidom i prepodobnom Teodorom, još dvoje svetitelja iz Soluna. Izbor para tako, prema jednom razložnom tumačenju, povezuje pobožnost privatnog ktitora s kultovima velikog grada oblasti.

Frontalnost i jedva primetan zaokret

Kompozicija počiva na nizanju. Tela stoje frontalno, s blagim zaokretom jednog prema drugom, tako malim da bi mogao proći neopaženo da ga ne potvrđuju ramena i nagib odeće. Svaki desnom rukom – na levoj strani figure, gledano od posmatrača – drži podignuto koplje, čiji listoliki vrh seže visoko u plavu pozadinu, iznad oreola.

Vertikalu ponavljaju natpisi. Ispisani u stupcima, slovo ispod slova i s ligaturama, uokviruju svaku glavu: levo od figure odrednica „ὁ ἅγιος“, desno ime. Iz takvog simetričnog rasporeda proizlazi u sredini predstave mala dosetka: između dva oreola susreću se ime Svetog Đorđa i odrednica Svetog Dimitrija, dva stupca slova paralelna s kopljima.

Pozadina je podeljena vodoravno. Gore se prostire tamnoplava boja, a niže, otprilike u visini kolena, tamnozelena zona označava tlo. Crvena traka uokviruje predstavu odozgo i odozdo. Oreoli, okerožuti diskovi s tamnim obrisom, prilično su istrošeni, kao i donja zona, gde je malter izgubio veliki deo bojenog sloja.

Ljuspe, pločice, tkanine

Svetom Đorđu slikar je dao pripijen oklop od sitnih, gustih ljuspi u sivozelenom tonu, čiji zakrivljeni redovi ocrtavaju grudi i trbuh kao da iscrtavaju telo ispod. Preko njega ukrštaju se dve ukrašene trake s belim tačkama, poput bisera, koje se na grudima spajaju okruglom kopčom. Crvena hlamida s belom postavom pada niz leđa i dole se, na strani koplja, otvara u širokom, gotovo teatralnom luku. Ispod oklopa vide se plava tunika i širok ukrašen pojas u zlatastom tonu, s biljnim viticama i ružičastocrvenim završetkom. Potkolenice su obučene u tamno iscrtane nogavice, a niže u svetlije obojke.

Njegova leva ruka, u tamnoplavom rukavu, spušta se ispruženih prstiju i dodiruje obod štita, koji uspravno stoji na tlu između dvojice svetitelja. Od štita se razaznaje samo deo ukrašenog oboda i višebojne površine; ostalo se gubi iza hlamide i u oštećenjima donje zone. Nešto više, u visini podlaktice, bela mrlja obeležava mesto na kojem je boja otpala.

Sveti Dimitrije izgleda teže, i jeste teži. Njegov oklop sastoji se od velikih, zaobljenih pločica okerne boje, poređanih u vodoravne redove od ramena do kukova, s naramenicama ukrašenim meandrom i crvenim rukavima. Tamnoplavi pojas vezan je u čvor oko struka. Levom rukom, u visini pojasa, drži korice mača, koje se koso spuštaju udesno, gledano od posmatrača. Njegova svetla hlamida, pričvršćena kopčom, pada preko ramena i iza tela. Niže, tamnoplava suknja s belim ukrasom i duga crvena tunika, sa zlatastim ukrašenim trakama i prugastim porubom u crvenoj, beloj i tamnoj boji, gotovo potpuno skrivaju telo. Na crvenoj tkanini vide se i sitne tamne rupice.

Kontrast se čini namernim: jedan oklop pušta telo da se ocrta, drugi ga zatvara, s istim bogatstvom ukrasa u oba slučaja, tako da simetrija stava oživljava zahvaljujući raznovrsnosti površina. Da li je slikar prenosio stvarnu vojnu opremu svog vremena ili ponavljao oblike predanja pitanje je koje studija Pjotra Grotovskog postavlja uopšteno za ikonografiju svetih ratnika od 843. do 1261. godine, upoređujući predstave s vizantijskim vojnim priručnicima. Zidna slika iz Kostura pruža građu za takvo poređenje, mada sama slika ne može da ga razreši.

Lice Svetog Dimitrija izbliza

Na detalju najpre pada u oči kosa. Smeđa i kratka, s pramenovima koji se zrakasto razilaze od jedne tačke na temenu i spuštaju u tankim tamnim linijama, završava se iznad čela nizom sitnih kovrdža. Kod Svetog Đorđa kosa se razlaže u guste spiralne uvojke koji okružuju glavu poput lopte: dva kaligrafska rešenja za isti mladalački tip, gotovo raspoznavajući znak svakog od njih.

Modelacija počiva na zelenkastom proplazmosu, odnosno na tamnijem prvom sloju inkarnata, koji ostaje vidljiv u senkama vrata, na bradi i oko usta. Preko njega su naneti svetliji okerni tonovi. Na obrazima crvene kružne mrlje s malim zakrivljenim potezima; na hrptu nosa, ispod očiju i na vratu bela linearna osvetljenja, koja na vratu obrazuju lukove. Lučne obrve nastavljaju se u dugu, pravu liniju nosa. Oči su krupne, s tamnim dužicama, a pogled je upravljen pravo u posmatrača. Taman obris zatvara oval lica i uši. Mala usta crvenih usana ne daju izrazu nikakav pokret; on je ozbiljan, pre uzdržan.

Površina nosi ogrebotine i sitna ljuspanja, gušća na oreolu i na desnom delu čela, gledano od posmatrača. Gore desno početak imena izgubljen je u zoni oštećenja, dok sledeća slova vertikalno nastavljaju „Δημήτριος“. U dnu vrata crvena kragna tunike i traka hlamide s belim tačkama, istim kao na trakama Svetog Đorđa, vraćaju u detalj ukras koji u celini predstave kao da preovlađuje.