Amaterasu i Nebeska pećina: mit o povratku sunca

Mit o Amaterasu, boginji sunca koja se povlači u nebesku pećinu i ostavlja svet u tami, poznajemo pre svega iz tekstova sastavljenih početkom 8. veka u krugu japanskog carskog dvora. U tim pripovestima, koje su objedinile starija predanja i rodoslove, Amaterasu Omikami zauzima središnje mesto kao božanska pretkinja carske kuće. Njeno skrivanje u Ama-no Ivato („nebeska kamena vrata“) ugrožava sam kontinuitet života, a oko nastojanja da se ona vrati okupljaju se božanstva povezana s ritualnim službama na dvoru.

Izvori mita i njihove varijante

U delu „Kođiki“ („Zapisi o drevnim stvarima“), koje je O-no Jasumaro predao dvoru 712. godine, ova epizoda je deo neprekinute mitološke pripovesti. Hronika „Nihon šoki“ („Anali Japana“) dovršena je 720. godine pod nadzorom princa Tonerija i napisana uglavnom na klasičnom kineskom; u odeljcima o dobu bogova ona, uz glavni tekst, navodi i drugačije verzije, uvedene kao „drugi spisi“. Prema prikazu ova dva dela koji daje Univerzitet Kokugakuin, očuvanje predanja usko je povezano s beleženjem carskog porekla, iako se dva teksta razlikuju po karakteru i sastavu.

Kasnijeg datuma je „Kogošui“ iz 807. godine, delo Imbe-no Hironarija, koje čuva dodatna predanja o dvorskim obredima i ističe doprinos roda Imbe. Zalaganje za ritualne nadležnosti tog roda, naspram snažnog prisustva roda Nakatomi, prožima čitavo delo, ali ne iscrpljuje njegov sadržaj. Pripovest koja sledi zasniva se na delu „Kođiki“, uz napomene o odstupanjima u hronici „Nihon šoki“ tamo gde se tok epizode bitno menja.

Od sukoba brata i sestre do beskrajne noći

Susanoo, brat Amaterasu, uspinje se na Takamagaharu, Ravnicu Visokog Neba, da bi se od nje oprostio pre odlaska. Često ga nazivaju bogom oluja, ali je njegov lik u drevnim izvorima složeniji: u delu „Kođiki“ Izanagi mu je dodelio vlast nad morem, dok ga tumačka tradicija povezuje i s vetrom i kišom.

Sumnjajući da brat dolazi da zauzme njeno carstvo, Amaterasu ga dočekuje naoružana. Sledi ukei, ritualno iskušenje u kojem dva božanstva rađaju druga božanstva iz predmeta koje razmenjuju, kako bi se utvrdila iskrenost njegovih namera. Susanoo proglašava sebe pobednikom i, ponesen uspehom, ruši pregrade između sestrinih pirinčanih polja, zatrpava kanale za navodnjavanje i izmetom skrnavi dvoranu u kojoj ona obavlja obed prvih plodova.

Amaterasu ta dela isprva opravdava, tvrdeći da nečistoća mora biti bljuvotina od prekomernog pića i da je rušenje pregrada možda imalo za cilj bolje korišćenje zemlje. Njenu popustljivost, međutim, sledi novo nasilje, ovoga puta u prostoru svetog tkanja. Dok se pripremaju odore bogova, Susanoo probija rupu na krovu i kroz nju baca šarenog nebeskog konja, oderanog unazad; uplašena, jedna tkalja zadobija smrtnu ranu čunkom razboja u polne organe.

U glavnom tekstu hronike „Nihon šoki“ čunkom je ranjena sama Amaterasu, dok u drugoj verziji umire boginja Vakahirume. Ova pomeranja u pogledu toga ko trpi nasilje važna su za tumačenje priče, kao i neobično „obrnuto deranje“ konja, kojem je posebnu studiju posvetila Neli Nauman.

Prestravljena onim što se događa, Amaterasu se u verziji iz dela „Kođiki“ zatvara u Nebesku kamenu pećinu. Tada se zamračuje nebo, a s njim i Srednja zemlja tršćanih ravnica, zemaljski svet ove pripovesti, dok se noć produžava bez prekida. Glasovi bezbrojnih božanstava porede se sa zujanjem muva u petom lunarnom mesecu, a nesreće se javljaju na sve strane.

Savet bogova i ogledalo

Suočena s odsustvom sunca, božanstva se okupljaju u koritu nebeske reke Ame-no Jasu i poveravaju Omoikaneu zadatak da smisli način na koji bi Amaterasu izašla iz pećine. „Kođiki“ govori o „osamsto miriada bogova“, broju koji doslovno odgovara osam miliona; izraz jaojorozu-no kami konvencionalno označava bezbrojno mnoštvo božanstava.

Iz savetovanja proizlaze pripreme s mnogo pojedinačnih poslova. Okupljaju se „ptice dugog krika“, u kojima se obično prepoznaju petlovi, poziva se kovač Amacumara, a izrada ogledala poverava se Išikoridome. Tamanoja priprema nizove magatama, zakrivljenih perli karakterističnog oblika zareza, koje će se u pripovesti povezati i sa carskim regalijama.

Ame-no Kojane i Futodama, božanski preci rodova Nakatomi i Imbe, tim redom, vrše proricanje pomoću jelenje lopatice. Sakaki, zimzeleno drvo koje se koristi u šintoističkom kultu, čupa se s korenom na nebeskoj planini Kagu i kiti perlama na najvišim granama, ogledalom na srednjim i tkaninama za prinose niže. Futodama drži prinose, Ame-no Kojane izgovara obredne reči, a pored ulaza skriven čeka Ame-no Tađikarao, spreman da interveniše čim se vrata otvore.

Ples Ame-no Uzume

Pred pećinom Ame-no Uzume prevrće drvenu posudu i pleše na njoj, tako da udarci njenih stopala odjekuju. Na sebi ima biljne ukrase i drži lišće bambusa, a njeno ponašanje opisano je kao ispoljavanje božanske opsednutosti: razgolićuje grudi i spušta vez svoje odeće, izazivajući smeh okupljenih bogova. Prizor svoju snagu duguje i ovom neskladu: napolju se čuje slavlje, dok unutra, u pećini, Amaterasu očekuje da vladaju samo posledice njenog odsustva.

Odškrinuvši malo vrata, ona pita zašto se Uzume veseli i zašto se bogovi smeju kad je svet ostao bez njene svetlosti. Plesačica odgovara da se pojavilo božanstvo sjajnije od nje, i u tom trenutku Ame-no Kojane i Futodama prinose ogledalo pred ulaz. Sve začuđenija, Amaterasu prilazi da pogleda; tekst dopušta da se navodno novo božanstvo poveže s njenim odrazom, ali ne opisuje potanko šta ona tačno misli dok gleda u ogledalo.

Tada je Tađikarao hvata za ruku i izvlači napolje. Iza nje Futodama razvlači sveto uže i objavljuje da ona ne sme da se vrati unutra, dok se svetlost vraća na nebo i na zemlju.

Kasnija kultna tradicija povezuje Uzume s izvođačkim umetnostima. U odrednici „Enciklopedije šintoizma“ ističe se i to da „Kogošui“ njeno ponašanje pred pećinom smatra začetkom Činkonsaija, obreda smirivanja i jačanja duše, s kojim je bio povezan rod Sarume, koji ju je poštovao kao svoju pretkinju.

Za Susanoa sledi kazna koju mu određuje skupština bogova. Od njega se traže iskupiteljski prinosi, preneti izrazom „hiljadu stolova“, odsecaju mu bradu, oduzimaju mu nokte na rukama i nogama i proteruju ga s neba. Pripovest će ga kasnije odvesti u Izumo, gde će ubiti osmoglavu zmiju Jamata-no Oroči i uzeti za ženu Kušinadahime.

Pomračenje, solsticijum ili ritual?

Nestanak i povratak sunca podstakli su različita tumačenja, u zavisnosti od toga da li se naglasak stavlja na prirodne pojave ili na kultni život. Profesor Masahiro Taniguči izlaže hipotezu o pomračenju sunca i poredi je s pričama iz Jugoistočne Azije, u kojima se mlađi brat ili sestra pretvara u čudovište i guta nebeska tela. U japanskoj priči agresivnost mlađeg brata takođe izaziva nestanak sunčeve svetlosti, iako se epizoda drugačije razvija.

Drugo čitanje povezuje povlačenje Amaterasu sa zimskim solsticijumom, kada trajanje dana dostiže najmanju meru, a zatim počinje da raste. Povratak boginje tako pogoduje tumačenju u smislu obnove sunčeve snage, naročito kada se posmatra zajedno s dvorskim obredima kao što su Činkonsai i Daiđosai, veliki obred prinošenja nove žetve koji se povezuje sa stupanjem cara na vlast.

Podudarnosti između mitskih priprema i ritualnih nadležnosti dvorskih rodova brojne su. Izrada ogledala, tkanine za prinose i izgovaranje obrednih reči dobijaju u pripovesti konkretne nosioce, koji se prepoznaju kao preci porodica s odgovarajućim dužnostima. Ostaje, međutim, otvoreno pitanje da li je mit oblikovan da bi objasnio već postojeće obrede ili su se pojedine ritualne radnje razvile kroz njegovu recepciju.

Ogledalo posle pećine

Ogledalo Amaterasu kasnije predaje svom unuku Ninigiju, kada on biva poslat da vlada zemaljskim svetom. Uz ogledalo mu se daju perle i mač koji je Susanoo pronašao u telu Jamata-no Oroči, a boginja traži da se ogledalo poštuje kao da je ona sama prisutna. U delu „Kođiki“ predaja ovih predmeta neposredno povezuje epizodu s pećinom s božanskim poreklom carske vlasti.

Jata-no kagami, kako se naziva sveto ogledalo, povezuje se s Unutrašnjim svetilištem u Iseu, gde se poštuje Amaterasu. Prema predanju koje čuva samo svetilište, uklanjanje ogledala iz carske palate počelo je za vreme cara Suđina, a ustanovljenje kulta u Iseu smešta se u doba Suinina, nakon što je princeza Jamatohime tragala za pogodnim mestom. Reč je o svetoj istoriji kulta, čija rana datovanja pripadaju tradicionalnoj carskoj pripovesti.

Dva sveta na paru svitaka Kono Baireija

Kono Bairei (1844–1895), kjotski slikar školovan u tradicijama škola Marujama i Šiđo, učestvovao je u osnivanju Prefekturalne škole slikarstva u Kjotu, otvorene 1880. kao prve javne škole u Japanu specijalizovane za slikarstvo. Na paru visećih svitaka iz Metropoliten muzeja umetnosti u Njujorku on suprotstavlja epizodu s Amaterasu i parinirvanu istorijskog Bude. Delo, izvedeno tušem, bojama i zlatom na svili, datuje se u kraj 19. veka, u period Meiđi, kada je državna politika podsticala institucionalno odvajanje šintoizma od budizma.

Čitanje para počinje od desnog svitka. U svetlim zemljanim i sivkastim tonovima strma stenovita masa određuje prostor s desne strane, dok se niže okupljaju figure koje sede na tlu, mnoge s visokim tamnim kapama. Blizu središta skupa Uzume pleše na prevrnutoj drvenoj posudi, a njeni svetli rukavi izdvajaju se od pozadine; pored nje vide se petao i upaljena vatra, iz koje se dim diže ispred stene.

Na levom svitku tamno polje prekriveno je tankim zlatnim linijama. Buda se poluležeći odmara na uzdignutom ležaju među visokim drvećem, oko njega se tiskaju ožalošćeni, a prema donjem rubu prostiru se životinje i ptice. Gore, iznad skupina drveća, razaznaju se mesečev disk i figure u oblacima, u kompoziciji koja zadržava vertikalni razvoj čak i tamo gde se mnoštvo zgušnjava oko ležaja.

Suprotstavljanje dva prikaza podupire i različita upotreba svetlosti. U prizoru pred pećinom svetao pejzaž dopušta figurama da se izdvoje sitnim promenama boje, dok u parinirvani zlatni crtež izranja iz crne podloge, naročito u lišću i u obrisima životinja pri dnu.