Smrt Baldra i grančica imele: Lokijeva izdaja i predznak Ragnaroka

Smrt Baldra, sina Odina i Frig, jedan je od najtežih gubitaka koje bogovi trpe u nordijskoj mitologiji i vezuje se za put ka Ragnaroku, završnom sukobu koji će doneti propast sveta pre njegove obnove. Poznatu priču – Friginu zakletvu, imelu i slepog Hedra (Höðr), koji uz Lokijevo navođenje odapinje smrtonosni hitac – najpotpunije je preneo islandski učenjak Snori Sturluson. Pesnička svedočanstva čuvaju pojedine njene epizode, dok kod danskog istoriografa Saksa Gramatika sukob dobija drugačiji oblik, bez Lokija i bez kobne biljke.

Izvori mita o Baldru

Najopširnije kazivanje nalazi se u Gylfaginning, odnosno „Gilfijevoj obmani“. Delo čini glavni mitološki deo Prozne Ede, koja se pripisuje Snoriju Sturlusonu (1179–1241) i nastala je oko 1220. godine, otprilike dva veka posle zvaničnog prihvatanja hrišćanstva na Islandu, 999. ili 1000. godine. I sam hrišćanski učenjak, Snori je sabrao stariju građu o mitologiji i pesničkoj veštini, često navodeći stihove kao potvrdu onoga što pripoveda. Njegovo delo zato nosi pečat XIII veka čak i onde gde čuva predanja mnogo starijeg porekla.

Od eddskih pesama, Völuspá, „Proročanstvo vidovnjakinje“, smešta Baldrovu sudbinu u širu priču o početku i kraju sveta. Njen glavni tekstualni svedok jeste Codex Regius Poetske Ede, rukopis iz oko 1270. godine. U drugom kodeksu, AM 748 I a 4to, napisanom oko 1300. godine, sačuvana je kratka pesma Baldrs draumar, „Baldrovi snovi“. Datumi rukopisa određuju kada su tekstovi zapisani; nastanak samih pesama i njihovi uzastopni oblici i dalje su predmet rasprave.

Starije svedočanstvo koje se može datovati, o pogrebu boga, pruža Húsdrápa skalda Úlfra Uggasona, koja se obično smešta u kraj X veka, oko 985. godine. Pesma je opisivala mitološke prizore na drvenom ukrasu jedne islandske dvorane i sačuvana je u odlomcima unutar Snorijeve Ede.

Baldrovi snovi i Frigina zakletva

Kao najboljeg među Asima prikazuje Snori Baldra, tako blistave lepote da se čini kako iz njegovog lica izbija svetlost. Na njegovoj mudrosti i blagosti zadržava se opis, pre nego što pripovest pređe na uznemirujuće snove koji mu nagoveštavaju opasnost po život.

Kad je Baldr bogovima ispričao svoje snove, oni su većali kako da ga zaštite. Frig je izmolila zakletvu od vatre i vode, od gvožđa i svih drugih metala, od kamenja, zemlje i drveća, kao i od bolesti, životinja, ptica, otrova i zmija, da mu ništa od toga neće nauditi. Kada su njegovu bezbednost smatrali osiguranom, Asi su počeli da se zabavljaju iskušavajući je: Baldr je stajao na njihovom zboru, a ostali su na njega bacali strele i kamenje ili pokušavali da ga udare, i svaki put se divili što ostaje nepovređen.

U pesmi Baldrs draumar Frigine zakletve nema; u prvi plan izbija strepnja od onoga što dolazi. Na osmonogom Slejpniru Odin silazi ka podzemnom svetu i iz groba priziva vidovnjakinju, kojoj se predstavlja kao Vegtamr. Od nje saznaje da je medovina već spremljena za Baldrov doček, da će ga ubiti Hedr i da će Rindr roditi njegovog osvetnika. Ćutanje pesme o drugim epizodama ograničava ono što iz nje možemo saznati o obliku koji je cela priča tada imala.

Grančica imele i Hedrova ruka

Baldrovu neranjivost Loki gleda sa zlovoljom. Snori beleži tu reakciju ne razvijajući dublji motiv i odmah ga prikazuje kako, preobražen u ženu, posećuje Frig u Fensaliru. Svojim pitanjima izvlači od nje obaveštenje koje mu je potrebno: zapadno od Valhale raste mladica, mistilteinn, to jest imela, od koje boginja nije tražila zakletvu jer joj se učinila suviše mladom.

Uzevši biljku, Loki se vraća na zbor i prilazi Hedru, koji stoji po strani jer je slep. Hedr objašnjava da ne vidi gde je Baldr i da nema oružje; Loki mu daje imelu i obećava da će mu pokazati cilj, podstičući ga da oda počast bratu kao i ostali. Hitac probada Baldra i on pada mrtav.

U Snorijevom kazivanju, gde se koriste reči za štap i projektil, tačan oblik oružja ostaje nerazjašnjen. Isto tako Völuspá govori o smrtonosnom hicu koji je nastao od tanke biljke. Prevodi koji ga pretvaraju u strelu ili koplje oslanjaju se na taj jezik, a stari izvori ne nude podroban opis njegove izrade.

Bez reči ostadoše bogovi nad Baldrovim telom, a sveti mir mesta sprečavao je trenutnu osvetu. Najteže je gubitak podneo Odin, jer je potpunije od drugih shvatao kakva je nesreća snašla Ase.

Hermodov put i suza koja nije prolivena

Frig je zatražila da se nađe neko voljan da otputuje u Hel i pregovara o povratku njenog sina. To ime označava i gospodaricu podzemnog sveta i njeno carstvo. Zadatak je preuzeo Hermod (Hermóðr), Odinov sin, služeći se Slejpnirom.

U međuvremenu su bogovi odneli Baldrovo telo na more da ga spale na brodu Hringhorni. Pošto nisu mogli da ga pomere, pozvali su divovsku ženu Hirokin, koja je stigla jašući vuka sa zmijama umesto uzda i gurnula brod takvom snagom da se zemlja zatresla. Kada je telo preneto na brod, Baldrova žena Nana umrla je od tuge i položena na istu lomaču. Tor ju je osveštao svojim čekićem, a Odin je priložio zlatni prsten Draupnir.

Posle devet noći kroz mračne doline, Hermod je stigao do reke Gjol i nastavio ka Helinom boravištu, gde je zatekao Baldra kako sedi na počasnom mestu. Da bi ga pustila, Hel je postavila uslov: da ga oplaču sve stvari na svetu, žive i nežive. Dovoljno je bilo jedno odbijanje pa da ostane kod nje.

Glasnici bogova zatražili su tu sveopštu žalost i odazvali su se ljudi, životinje, zemlja, kamenje, drveće i metali. U vlazi koja se javlja kad se smrznuti predmeti unesu u toplotu Snori prepoznaje njihov plač. U jednoj pećini, međutim, divovska žena Tek (Þökk) odbila je da tuguje i izjavila da Hel može da zadrži ono što ima. Pripovedač prenosi uverenje da se iza njenog lika krio Loki, ostavljajući tu tvrdnju kao mišljenje koje se pripisuje drugima.

Lokijeva kazna i put ka Ragnaroku

Pošto Baldrov povratak nije uspeo, Loki se sakrio u obličju lososa, ali su ga bogovi uhvatili. Vezali su ga na stenama crevima jednog od njegovih sinova, a Skadi je iznad njega pričvrstila otrovnu zmiju. Pored njega njegova žena Sigin skuplja otrov u posudu; kad se udalji da je isprazni, kapi mu padaju na lice, a njegovi grčevi tresu zemlju. Tako kazivanje objašnjava zemljotrese, a Lokija ostavlja vezanog sve do Ragnaroka.

U Völuspá, kako je predstavljena u naučnom izdanju Edvarda Petita, strofe 31–34 verzije iz Codex Regius povezuju Baldrovu sudbinu sa imelom i Hedrovim hicem. Slede osveta novorođenog brata pokojnika, Frigin plač i slika sužnja nalik Lokiju, sa Sigin pored njega. Osvetnik, koji se u pesmi Baldrs draumar zove Vali, okreće se protiv Hedra, neposrednog izvršioca ubistva.

Kasnije, kad vidovnjakinja opisuje zemlju koja ponovo izranja posle propasti, Baldr i Hedr opet se pojavljuju zajedno. Predanje o povratku dvojice braće čuva i Snori, smeštajući ih među bogove koji će nastaniti obnovljeni svet.

Lokijeva krivica posvedočena je i u Lokasenni. U prepirci s bogovima na gozbi on se pred Frig hvali da je upravo on kriv što Baldra nema i što se on više neće vratiti na konju u dvorane. To svedočanstvo važno je za proučavanje mita, jer Lokija povezuje sa smrću i izvan Snorijevog proznog kazivanja.

Verzija Saksa Gramatika

U trećoj knjizi Gesta Danorum, „Dela Danaca“, dela završenog početkom XIII veka, Sakso Gramatik pripoveda o suparništvu u ratu i ljubavi. U okviru svog euhemerističkog pristupa, koji bogove smešta u navodnu ljudsku prošlost, Hoterus (Hotherus) se javlja kao smrtni junak i suparnik Balderusa (Balderus), Odinovog sina, u borbi za Nanu.

Nana se opredeljuje za Hoterusa i postaje njegova žena, dok se sukob s Balderusom nastavlja kroz niz bitaka. Da bi se suprotstavio neranjivom protivniku, Hoterus od Mimingusa, natprirodnog bića koje živi u divljini, dobija izuzetan mač. Tim oružjem smrtno ranjava Balderusa, koji umire tri dana kasnije. Osvetu preuzima Bous, sin Odina i Rinde. U ovoj priči nema ni Frigine zakletve ni imele, a Hedrov pandan vidi i postupa kao svestan protivnik.

Imela i Loki u naučnoj raspravi

U opsežnoj studiji iz 2004. godine, objavljenoj u časopisu Alvíssmál, Anatolij Liberman razmatra teškoće s kojima se suočava rekonstrukcija mita. Ukazuje na to da imela ne pripada samonikloj flori Islanda i da je u Norveškoj i južnoj Švedskoj ograničeno rasprostranjena, tvrdeći da su je islandski pripovedači najverovatnije poznavali posredno. I reč mistilteinn smatra mogućom pozajmicom iz staroengleskog, dok odbacuje tumačenje da je biljka nastala iz pogrešnog razumevanja imena nekog mača.

Sledeći stariji stav Eugena Mogka, Liberman Lokijevo saučesništvo smatra posebnim razvojem norveško-islandskog predanja. Njegova gledišta predstavljaju predloge u dugoj naučnoj raspravi, kojoj pripadaju i poređenja Džejmsa Frejzera s obredima vegetacije i komparativni pristupi Žorža Dimezila. Razmak između sačuvanih kazivanja, naročito između Snorija i Saksa, ostavlja otvorena pitanja o najstarijem religijskom sadržaju priče i o promenama koje je pretrpela tokom prenošenja.

Ilustracija iz rukopisa NKS 1867 4to

Prepisivanje Eda nastavilo se na Islandu i u novom veku, često uz slike koje su mitološke junake oblačile u nošnju bliskoj samim ilustratorima. Papirni rukopis NKS 1867 4to iz 1760. godine, koji se čuva u Kraljevskoj biblioteci u Kopenhagenu, sadrži šesnaest ilustracija preko cele stranice uz Snorijevu Edu i još četiri slike. Digitalni arhiv MyNDIR Univerziteta u Viktoriji pripisuje ilustracije Jakobu Sigurðssonu (1727–1779), a sveštenika Ólafura Brynjólfssona (1713–1765), kome je rukopis takođe pripisivan, povezuje s prvobitnim vlasništvom i tekstualnim sadržajem rukopisa.

Na listu 96v prizor je smešten ispod okvira s crvenom ivicom i islandskim natpisom. Tekst sažima bacanje imele po Lokijevom uputstvu i Baldrovu smrt, upućujući na četrdeset drugo kazivanje Ede prema numeraciji koju ovde sledi rukopis.

Levo stoji bradati Hedr, zatvorenih očiju i sa šeširom širokog oboda, držeći obema rukama dugo crveno oružje koje probada Baldrov trup. Iza njegovog ramena promalja se Loki, lica tik uz Hedrovo uho, s jednom rukom ispruženom. Baldr se, desno, zanosi unazad savijenih kolena i podignute ruke, a na glavi nosi pokrivalo nalik kruni. Imena ispisana iznad likova olakšavaju njihovo prepoznavanje; u odeći preovlađuju crvena i smeđa boja, uz plavozelene površine i prugaste čarape.

Oružje je prikazano shematski, bez jasno vidljivog lišća ili drugih botaničkih obeležja imele. U donjem delu slike, oko stopala likova, nekoliko busenova rastinja i plavozeleni pojas vode upotpunjuju tlo.