Maska Fobosa u rozeti sa dvanaest latica. Kameni mozaik iz Halikarnasa u Maloj Aziji, IV vek n. e. Britanski muzej, inv. br. 1857,1220.416.Na ulazu u Had stoji Kerber. S one strane Okeana žive Gorgone, a na trpezu Fineja obrušavaju se Harpije i otimaju mu hranu. Čudovišta grčke mitologije susreću čoveka na mestima gde prestaje njegova sigurnost. Ponekad je dovoljan jedan pogled. Drugi put se pretnja vraća svakog dana, u vreme obeda.
Ova kazivanja imaju različita polazišta. Kerber čuva svet mrtvih, dok se osnovni mitovi o Meduzi i Harpijama odvijaju izvan njega. Njihova veza sa strahom nudi jedan način da im se pristupi, pod uslovom da ostavimo prostora za razlike među antičkim izvorima. Njihovi likovi menjaju se od teksta do teksta, kao što se menjaju i okolnosti u kojima se pojavljuju.
Meduza i opasnost pogleda
Meduzu Hesiod smešta zajedno sa sestrama s one strane Okeana, prema Noći, blizu Hesperida. U Teogoniji Stena i Eurijala su besmrtne, a ona smrtna. Kada joj Persej odrubi glavu, iz njenog vrata izlaze Pegaz i Hrisaor, deca iz njene veze s Posejdonom.
U poznatoj verziji okršaja junak prilazi Meduzi dok spava i posmatra njen odraz u uglačanom štitu, izbegavajući prizor koji pretvara u kamen. Taj detalj prenosi težište iskušenja na način na koji se čovek približava opasnosti. Između Perseja i lica Gorgone umeće se slika, dovoljna da usmeri njegov postupak.
Okamenjivanje se nudi kao savremena analogija s paralizom koju može izazvati užas. Telo se ukoči pre nego što stigne da reaguje. Takvo čitanje ipak ostaje tumačenje mita i potreban je oprez kada ga pripisujemo njegovim antičkim slušaocima.
U umetnosti se lice Meduze često koristilo kao zaštitni simbol. Gorgonejon, izdvojena glava Gorgone, javlja se na arhitektonskim elementima i na ratnoj opremi. Kako objašnjava esej koji je toj temi posvetio Metropoliten muzej, njegova apotropejska funkcija povezana je s odvraćanjem zla. Frontalno lice gleda onoga ko prilazi, čak i kada je potpuno odvojeno od priče o Perseju.
Kerber na granici mrtvih
S Kerberom pretnja dobija oblik čuvara. Po osnovnoj građi pas, on ostaje prepoznatljiv, ali ga čudovišan izgled udaljava od životinje koju čovek poznaje kraj kuće ili stada. Na kapiji Hada njegovo prisustvo čini opipljivom granicu između živih i mrtvih.
Broj njegovih glava menja se unutar predanja. Hesiod ga prikazuje s pedeset glava. U Biblioteci, mitografskom delu koje se konvencionalno pripisuje Apolodoru, ima tri pseće glave, zmajski rep i zmijske glave na leđima. Danas ustaljena slika troglavog psa samo je jedna od njegovih antičkih verzija.
U Heraklovom podvigu Had dozvoljava junaku da odvede Kerbera, pod uslovom da ga savlada ne upotrebivši oružje koje nosi. Herakle ga savlađuje sopstvenom snagom i izvodi ga u svet živih. Pošto ga pokaže Euristeju, vraća ga u Had. Privremeno udaljavanje čuvara deo je iskušenja koje se okončava tek njegovim povratkom.
Slušalac tako prati jedan izuzetan prelazak. Herakle stiže u carstvo mrtvih i vraća se, vodeći sa sobom upravo onu životinju koja čuva ulaz. Epizoda se može čitati u vezi sa strahom od smrti, ali priča ostaje vezana za određeni zadatak junaka i za Euristeja, koji čeka da vidi njegov ishod.
Harpije i hrana koja nestaje
Kod Harpija opasnost dolazi iz vazduha. Hesiod imenuje Aelu i Okipetu, povezujući njihov let s brzinom vetrova i ptica. Iznenadni pokret nalazi se već među njihovim osnovnim obeležjima.
Veoma konkretna postaje pretnja u priči o Fineju. Prema Biblioteci, bogovi su ova krilata bića poslali na slepog proroka. Svaki put kada bi mu se postavila trpeza, sletale su i otimale veći deo hrane. Ono što bi preostalo toliko je zaudaralo da niko nije mogao da ga dotakne.
Uskraćivanje se ponavlja u svakodnevnom činu od kojeg zavisi opstanak. Finej ima hranu pred sobom, gotovo nadohvat ruke. Ali zna šta će uslediti. Ovde se može prepoznati nesigurnost koju rađa pretnja kada se neprestano vraća, čak i u prostor namenjen odmoru.
Harpije gone Zet i Kalaj, krilati sinovi Boreja koji učestvuju u pohodu Argonauta. Pisac Biblioteke beleži različite ishode i pripisuje Apoloniju Rođaninu verziju po kojoj one stižu do Strofada i spasavaju se, pošto je data zakletva da će prestati da nanose zlo Fineju. Prorokovo oslobođenje dolazi kada ih oteraju od njegove trpeze.
Strah dobija lice
Pored stvorenja koja izazivaju užas susrećemo i Fobosa, Strah kao personifikovanu silu, naročito povezanu s bitkom. U XV pevanju Ilijade Ares naređuje Dejmosu i Fobosu da mu upregnu konje. Dve figure učestvuju u epskoj radnji kao njegovi pratioci, na šta ukazuje i analiza Center for Hellenic Studies.
Personifikacija daje osećanju prisustvo sile koja može da se kreće na sceni. Na bojnom polju strah neposredno utiče na ponašanje ratnika, na njegovu sposobnost da održi položaj koji drži. U pripovesti dobija ime i deluje uz boga rata.
Mnogo vekova kasnije, mozaik iz Halikarnasa prikazuje zastrašujuće lice u središtu kružne kompozicije. Katalog Britanskog muzeja identifikuje masku kao Fobosa i datuje delo u IV vek n. e., u poznorimsko doba. Oko nje se razvija rozeta sa dvanaest crnih latica i crvenkastosmeđim trouglovima u međuprostorima.
Na fotografiji se ističu razrogačene oči, otvorena usta i talasasti uvojci oko lica. Nijanse okera smenjuju se s crvenkastosmeđim i tamnim kockicama. Mala središnja maska zauzima ograničen deo površine, ali se upravo tamo najpre zaustavlja pogled.
Identifikacija s Fobosom sama po sebi nije dovoljna da se odredi tačna funkcija predstave u njenom prvobitnom okruženju. Na sačuvanoj slici ipak možemo pratiti kako je dekoracija oko nje organizovana. Izvan crnih latica nastavljaju se koncentrične trake s jajastim i biljnim motivima. U četiri ugla svetli listovi s vijugavim peteljkama ispunjavaju tamna polja između kruga i kvadratnog okvira.
