Gilgameš i Enkidu ubijaju Nebeskog bika, prema identifikaciji kolekcije Schøyen. Reprodukcija predstave sa novoasirskog cilindričnog pečata od smeđeg ahata, oko VII veka pre n. e., MS 1989.Smrt Enkidua, druga s kojim je delio najveće opasnosti, Gilgameš, kralj Uruka, ne može da prihvati, jer u beživotnom telu prijatelja sada prepoznaje i sopstveni kraj. Pred takvim izgledom, snaga koja mu je omogućila da se nosi s natprirodnim protivnicima gubi svaku svrhu. Napuštajući svoj grad, krenuće u potragu za čovekom koji je uspeo da izbegne zajedničku sudbinu, u nadi da bi i sam mogao da stekne ono što je taj čovek dobio od bogova.
Na poslednjoj deonici njegovog lutanja nalazi se čuvena biljka, koja se često naziva „cvetom besmrtnosti“. Taj naziv zahteva pojašnjenje: ep opisuje trnovitu biljku sa moći da vrati mladost, a nigde ne kaže da ona daruje večni život. Gilgameš će je dobiti, ali će je izgubiti pre nego što stigne da se uveri u njeno dejstvo.
Put jednog mesopotamskog epa
Tradicija epa oblikovala se tokom mnogo vekova, iz samostalnih priča i uzastopnih prerada. Sumerske pesme o Gilgamešu kružile su kao zasebna dela, dok su iz starovavilonskog perioda, naročito iz XVIII veka pre n. e., sačuvani odlomci opširnijeg akadskog kazivanja. U kasniju, takozvanu standardnu vavilonsku verziju uklopljena je priča o potrazi za biljkom i njenom gubitku. Među najvažnijim sačuvanim prepisima te verzije jesu pločice iz Asurbanipalove biblioteke u Ninivi, iz VII veka pre n. e., koje beleže već tada višestoletnu književnu tradiciju.
Taj put objašnjava zašto se priče o junaku međusobno razlikuju. U kazivanju koje ovde razmatramo, divljenje kraljevim podvizima stoji uporedo s upornim preispitivanjem onoga što junačka snaga ostavlja nerazrešenim. Smrt voljene osobe menja težinu svih njegovih ranijih uspeha.
Enkidu i slom junačke izvesnosti
Na početku priče Gilgameš vlada tlačiteljski, izazivajući pritužbe stanovnika Uruka. Kao protivteža njegovoj snazi, božanskim posredovanjem stvoren je Enkidu, koji posle njihovog prvog sukoba postaje njegov najbliži drug. Zajedno ubijaju Humbabu, čuvara Kedrove šume, a kasnije i Nebeskog bika, kog Ištar šalje na Uruk kada kralj odbije njenu ljubavnu ponudu. Kako sažima prikaz Metropoliten muzeja umetnosti, Enkiduova smrt dolazi kao posledica reakcije bogova na dela dvojice junaka.
S bolešću i gubitkom druga, Gilgameš se suočava s nečim što ne može da preokrene. Ostaje kraj tela, odlažući rastanak, sve dok mu raspadanje ne nametne saznanje koje pokušava da odgodi; a kada najzad ode, strah od sopstvene smrti već se uvukao u njegovu žalost. Lutanje zato možemo čitati kao nastavak te teskobe, kao pokušaj da se udalji od kraja koji je upravo video tako izbliza.
Ovakvo tumačenje, usredsređeno na proradu žalosti, predloženo je i u savremenoj naučnoj raspravi. Reč je o načinu čitanja književnog lika, uz odmak koji zahteva prenošenje današnjih pojmova na jedan drevni tekst.
S one strane Voda smrti
Njegov cilj je Utnapištim, preživeli iz velikog potopa, kome su bogovi, zajedno s njegovom ženom, podarili besmrtnost. Uz pomoć skeledžije Uršanabija, Gilgameš prelazi Vode smrti i stiže na daleko mesto gde par živi. Tamo saznaje da je Utnapištimov izuzetak bio vezan za jednu određenu odluku bogova posle potopa, što posetiočevo očekivanje da pođe istim putem ostavlja da visi u vazduhu.
Na jedanaestoj pločici njegova slabost postaje vidljiva kroz iskušenje koje izgleda jednostavnije od svega što je već postigao: treba da ostane budan šest dana i sedam noći. Zaspi gotovo odmah. Po Utnapištimovom uputstvu, njegova žena svakog dana stavlja po jedan hleb kraj glave usnulog kralja i obeležava dane, kako bi on, kad se probudi, imao pred sobom dokaze o vremenu koje je prošlo.
U hlebu koji se suši ili buđa, vreme dobija kućno, gotovo opipljivo prisustvo. Prizor možemo čitati kao podsetnik na junakovu zavisnost od sopstvenog tela: dok on teži da nadvlada smrt, san ga savladava, a da za to nije potrebna nikakva spoljašnja borba.
Biljka mladosti i odložena proba
Pri polasku, posle zauzimanja svoje žene, Utnapištim otkriva Gilgamešu postojanje trnovite biljke koja može da vrati mladost. Vezavši teško kamenje za noge, kralj se spušta u duboke vode, otkida biljku iako mu trnje ranjava ruke, i preseca veze tegova da bi izronio na površinu. Uršanabiju objašnjava da će je odneti u Uruk, gde namerava da je najpre da nekom starcu da je pojede, kako bi iskušao njenu moć, a tek potom da je sam upotrebi.
Odlaganje otvara prostor za drugačiju stranu junaka. Posle tolike teskobe, Gilgameš još uvek ume da čeka i da pravi planove, stavivši između sticanja biljke i njene upotrebe potrebu za potvrdom. Do tada, međutim, dragoceni nalaz ostaje izložen opasnostima puta.
U povratku, kada zastane da se okupa u svežoj vodi, zmija nanjuši miris biljke, bešumno se prikrade i odnese je; dok odmiče, svlači kožu. Na obali sedi Gilgameš i plače, pitajući se za koga se, na kraju, toliko namučio, dok je skeledžija još uvek pored njega.
Zmija i nejednaka moć obnove
Svlačenje kože povezuje, unutar priče, dobro poznato ponašanje iz prirode s izgubljenom mogućnošću čoveka da ponovo postane mlad. Epizoda tako dopušta etiološko čitanje: mitski objašnjava obnovu koju zmija, čini se, postiže, upravo u času kada kralj gubi sredstvo za sopstvenu.
Naročito surovom može nam se učiniti jednostavnost samog događaja. Prethodili su mu iscrpljujući putevi i natprirodne opasnosti, da bi se biljka na kraju izgubila tokom jednog zastanka radi kupanja. Pažnja ostaje na umornom čoveku koji oplakuje svoj uzaludni trud i, ako govorimo o porazu pred vremenom, moramo obuhvatiti i tu njegovu nemoć da sačuva ono što je tek bio stekao.
Pečat dvojice drugova i povratak u Uruk
Priložena slika prikazuje raniju epizodu, ubijanje Nebeskog bika, onako kako je predstavljena na otisku cilindričnog pečata. Katalog kolekcije Schøyen beleži original kao novoasirsko delo od smeđeg ahata, otprilike iz VII veka pre n. e., pod brojem MS 1989. Prema identifikaciji kolekcije, Enkidu, u kratkoj odeći i s podignutom sekirom, drži životinju za rep, dok Gilgameš, u dugoj ukrašenoj odeći i s rogatom kapom na glavi, hvata jedan rog i udara je u vrat. Bik je prikazan s ljudskom glavom i krilima, savijenih prednjih nogu.
Ponavljanje likova duž slike odgovara neprekidnom razvijanju predstave pri kotrljanju pečata. U prizoru dvojica drugova još deluju zajedno; posmatrajući ga iz položaja čitaoca koji zna nastavak, možemo se zadržati na toj bliskosti, posebno na usklađenom pokretu njihovih ruku oko tela životinje.
Na kraju jedanaeste pločice Gilgameš se vraća u Uruk i poziva Uršanabija da razgleda gradske zidine. Povratak se nudi za čitanje grada kao mesta ponovnog povezivanja sa životom koji je kralj bio napustio. Od strepnje za sopstveno telo, pogled se okreće ljudskom delu koje se može pregledati i održavati, počevši od njegovih temelja i pečenih opeka.
