Tradicionalna igra na otvorenom. Na ovom snimku vide se svečane nošnje, bez životinjskih maski i zvona Babugera.U Kali Vrisiju kod Drame, od 6. do 8. januara, maskirani likovi u životinjskom obličju, zvani Babugera, izlaze na ulice s teškim zvonima opasanim oko struka i uvlače meštane i posetioce u zadirkivanje i igru. Pojavljuju se posle osvećenja vode na praznik Bogojavljenja i nastavljaju svoja lutanja još dva dana, produžavajući običajne svečanosti dvanaestodnevnog perioda od Božića do Bogojavljenja. Želja za berićetnom godinom ovde dobija bučan, telesan izraz, u kraju u kojem su zemljoradnja i stočarstvo ostavili dubok trag.
Dionisijsko srodstvo običaja
Jareće maske i simbolika plodnosti podupiru uobičajeno povezivanje Babugera s Dionisovim kultom. U lokalnom tumačenju posebno mesto zauzima antičko svetilište otkriveno nedaleko od Kali Vrisija, koje se dovodi u vezu s Dionisom. Odrednica „dionisijski ostatak“ ipak zahteva oprez kada se iznosi kao istorijska činjenica: da bi se dokazao neprekinuti kontinuitet određenog obreda od antike, potrebna su uzastopna svedočanstva, mimo sličnosti simbola ili prisustva antičkog kulta u tom kraju.
U etnološkom čitanju, Babugera spadaju u obrede za plodnu godinu, odnosno u obredne radnje kojima se teži dobroj godini i rodu. U tom okviru smisao dobijaju žustro kretanje i privremeno remećenje svakodnevice. Zadirkivanja maskiranih prihvataju se „za dobro“, kako stoji u zapisu o običaju.
Kako nastaje životinjska maska
Izgled jarca nastaje spajanjem tkanine i ovčije kože. U etnografskom zapisu objavljenom na sajtu Univerziteta Demokrit u Trakiji opisana je maska od belog vunenog tkanja s razboja, na koju se pričvršćuju komadi runa za obrve i dugu bradu. Od istog tkanja oblikuju se rogovi, s krznom na vrhovima. Crveni gajtani uokviruju oči i nozdrve, a na čelo se prišiva malo okruglo ogledalce. Umesto usta, dva reda pasulja čine zube.
O pripremi koža govori i Dimitris Sidos u arhivu Istorima: one se sole, suše na suncu, a zatim seku na potrebnu meru. U istom kazivanju objašnjava da maska ima platnenu osnovu na koju se dodaju kože. Njegovo svedočanstvo dopunjuje opis izrade i pokazuje koliko rada prethodi trenutku kada je nošnja spremna.
Ispod crnog kaputa od dodatne odeće oblikuje se i grba. Kada maskirani stavi masku, prirodna linija tela već je izmenjena; glava izgleda veća, leđa se ispupče, a oko struka se dodaje težina zvona.
Težina zvona i umeće kretanja
Velika pastirska zvona nošnje potiču iz stočarske svakodnevice. Njihov izbor zahteva brižljivost, jer je važno i kako zvuče zajedno. Etnografski zapis pominje traganje za odgovarajućim zvonima, čak i putovanjima ili iznajmljivanjem od stočara, kako bi njihov spoj dao željeni zvučni učinak.
U usmenom svedočanstvu Dimitrisa Sidosa navodi se da ukupna težina može iznositi od dvadeset do četrdeset kilograma. Procena se odnosi na komplete koje opisuje ovaj učesnik; veličine se prilagođavaju snazi onoga ko će ih nositi. Posebno insistira na pravilnom vezivanju, jer užad prenose teret na struk i ramena, što telo iscrpljuje tokom trčanja.
Taj odnos tela i težine pomaže da se razume značaj koraka. Kada se trup pomeri, zvona se pokreću; trčanje zgušnjava udarce, dok okreti menjaju način na koji celina zvuči. Zvuk nastaje na čoveku koji ga nosi i prati granice njegove izdržljivosti. Čak i kratak prolazak ulicom podrazumeva naviknutost na nošnju.
Gajda, daharés i ritmična buka
U muzičkoj tradiciji Kali Vrisija ističu se gajda i daharés, okrugli bubanj s obručem i zategnutom kožom, poznat i kao dajrés. Njihovo prisustvo u svadbenoj povorci zabeleženo je u etnografskim svedočanstvima, dok vodič Instituta za kulturnu i obrazovnu tehnologiju naglašava zaglušujuću buku zvona i podrugljiva zadirkivanja maskiranih po sokacima.
S muzičkog stanovišta mogu se razlikovati dva načina organizovanja zvuka. Instrumenti nose igrački sled, dok udarci zvona zavise od pokreta onoga ko ih nosi. Reč je o analitičkom razlikovanju koje pomaže da se prati šta se zbiva na svetkovini: zajednički korak igre postoji uporedo s iznenadnim jurnjavama i okretima Babugera prema prisutnima.
Objašnjenje da zvona „bude prirodu“ pripada simboličkom svetu običaja. U tumačenjima o tome, jačina zvuka povezuje se s teranjem zla i očekivanjem plodnosti. U istom etnološkom smislu upotrebljava se i reč „magija“: kao željeno dejstvo obredne radnje na svet koji okružuje zajednicu.
Satirično venčanje i otmica neveste
Osmog januara svetkovina dostiže vrhunac predstavljanjem venčanja. Iscrpan zapis objavljen na Univerzitetu Demokrit u Trakiji opisuje brijanje mladoženje i oblačenje neveste, pre nego što svadbena povorka stigne na trg. U starijim opisima venčanje obavlja čovek koji glumi sveštenika, upućujući paru šaljive pouke. Kratka prezentacija Instituta za kulturnu i obrazovnu tehnologiju takođe ističe raspoložen, podrugljiv duh predstave.
Oblik predstave pretrpeo je prilagođavanja. U intervjuu za Istorimu iz 2022. godine Dimitris Sidos objašnjava da je mesto satiričnog sveštenika preuzeo Dionis, što je novija promena radi izbegavanja trvenja s Crkvom. Prema njegovom opisu, povorka preuzima nevestu i nosi njen miraz ka trgu.
Nevestu igra muškarac. Kako opisuje zapis Ekaterinidisa, Babugera je iznenada otimaju i odmah puštaju. Ovo svedočanstvo potvrđuje otmicu i oslobađanje; epizoda smrti i vaskrsenja neveste nije obuhvaćena njegovim opisom. Šire povezivanje običaja s obnovom prirode stoga treba razlikovati od pojedinačnih radnji koje se izvode u svadbenoj predstavi.
U svadbenoj igri ima mesta za želje za produžetak života, zajedno s ismevanjem običaja koje prisutni poznaju iz pravih svadbi. Otmica se umeće u taj poznati tok, između poseta i veselja koje sledi.
Nošnja prelazi na mlađe
Babugera se oblače i deca, kako ističe etnografski zapis. Njihovo učešće daje prenošenju običaja praktičnu dimenziju: gledaju kako se priprema nošnja i navikavaju se na maskiranje, noseći zvona primerena svojoj snazi.
U pripremama za narednu godinu ponovo treba proveriti veze i pobrinuti se za maske. Tu se nastavlja deo šegrtovanja mlađih, uz one koji već znaju kako se teret učvršćuje na telu.
