Scensko izvođenje tradicionalne igre, s muškim kolom u prvom planu i violinom i harmonikom u pozadini. Koja je igra u pitanju, nije utvrđeno.U selima južne Karistije, kavontoritikos povezuje lokalni igrački repertoar s muzičkom tradicijom koja se kasnije proširila po celom Egeju, čuvajući pritom tragove starijeg načina sviranja na cambuni. Melodiju je moguće čuti i u izvođenju violiniste Nikos Ikonomidis (2001), u arhivi Domne Samiu. Nedaleko odatle, u Antiji na obroncima planine Ohi, negovala se sfirija, prenošenje govora zviždanjem radi sporazumevanja na daljinu. Posmatrane zajedno, ove dve prakse osvetljavaju različite upotrebe zvuka u seoskom svetu južne Eubeje: muzika prati veselje, a zviždani govor služi svakodnevnom dogovoru.
Dvodelni puls i kretanje kola
U taktu 2/4 organizovan je kavontoritikos. Miranda Terzopulu ga u svom objašnjavajućem tekstu u Arhivi Samiu opisuje kao ravnomerno i živahno kolo u kojem se igrači drže unakrsno. Pominje i to da se, kako veselje odmiče, ubacuju satirični, ponekad prilično smeli stihovi. Snimak je zaveden pod naslovom Nikos Ikonomidis (2001), a prateći komentar Terzopuluove potiče iz 2018. godine.
Pri slušanju je korisno razlikovati takt od melodijskog kretanja. Na dvodelnom pulsu koji se neprestano ponavlja, izvođač razvija svoje fraze akcentima i ukrasima, koji sviranje mogu učiniti gušćim ili silovitijim. Odrednica „asimetričan“ unela bi, dakle, zabunu u pogledu metričke organizacije melodije.
Cambuna i tubi
Cambuna pripada porodici gajdi. Svirač duva u mešinu i, pritiskajući je rukom, napaja zvučne cevi, tako da zvuk teče bez prekida. Jedan određeni primerak opisan je u zapisu Tsambouna (373) iz zbirke Centra za istraživanje grčkog folklora Atinske akademije: mešina je od kozje kože, a probušene cevčice od trske. Predmet potiče sa Kalimnosa i pruža primer građe instrumenta, ali njegovo poreklo treba razlikovati od porekla eubejskih instrumenata.
U starijoj pratnji kavontoritikosa beleže se cambuna i lira, uz udaraljku koja se naziva tumbaki ili daouli. Pored neprekidnog zvučnog toka duvačkog instrumenta, udarci razgraničavaju vreme za igrače. Violina i laouto su kasnije zauzeli središnje mesto u izvođenju melodije, kako objašnjava i komentar uz snimak Nikos Ikonomidis (2001).
U Kapsali je 1976. godine Domna Samiu snimila Todorisa Bujukosa kako svira „cambunu sa zurlom“, lokalnu varijantu s dodatnom basovom cevi, prateći ga sama na daouliju. Prema arhivskoj belešci, Bujukos je instrument napravio sam, a zanat je naučio od svog dede. Snimak je predstavljen u putopisu Eubeja, Karistos.
Od kalijanjotikosa do egejske violine
Put od lokalnog sviranja do šireg rasprostiranja istražuje studija Zahariua, master rad Dimitriosa Zahariua na Odseku za muzičke studije Univerziteta u Atini iz 2021. godine. Njen apstrakt smešta melodiju u arvanitska sela oko Agiosa Dimitriosa i Kalijanua, gde je nosila nazive „Kalijanjotikos“ i „Gajda“.
Muzika se sastoji od kratkih fraza koje se nižu i kombinuju u okvirima mogućnosti starijih instrumenata. Prelaskom na violinu deo tog motivskog nasleđa se zadržava, a pridružuju mu se elementi koje omogućavaju veći obim i drugačija tehnika instrumenta. To je jedna od glavnih osa rada, kako je predstavljen na openarchives.gr.
Već 1976. godine, u Agiosu Dimitriosu, Samiu je zabeležila kavontoritikos u izvođenju dve violine i laouta. Isti putopis obuhvata, pored snimaka cambune, arvanitsku pesmu i pastirsku melodiju na flogeri. Građa iz zapisa Eubeja, Karistos beleži ovaj suživot u tom razdoblju.
Ustaljivanju kavontoritikosa na Kikladima i, šire, na Egeju doprinele su mreže profesionalnih muzičara i diskografija. Univerzitetski rad ukazuje i na ulogu folklornih društava u upoznavanju mlađih generacija s melodijom, kako se navodi u apstraktu na openarchives.gr.
Sfirija iz Antije
U Antiji, na jugoistoku Eubeje, sfirija je služila sporazumevanju na razdaljinama koje običan glas teško savladava. Zasniva se na svakodnevnom govornom grčkom jeziku, čija jezička razlikovanja i intonaciju prenosi zviždanjem. Ova praksa je 2019. godine upisana u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Grčke, a odgovarajući zapis opisuje kako su je koristili i muškarci i žene, naročito pri poljskim radovima.
Iskusan zviždač može preneti cele rečenice. U fonetskim istraživanjima Žilijena Mejera (Julien Meyer), zviždani govor proučava se kao način prenošenja jezika unutar uskog frekvencijskog opsega. Od bogatog akustičkog signala glasa zadržavaju se odabrana obeležja, dovoljna da upućeni sagovornik prepozna poruku. Razumevanje pretpostavlja poznavanje same prakse i jezika na kojem se ona zasniva, kako objašnjava naučni rad objavljen na Cambridge Core.
Slični oblici zviždanog govora zabeleženi su u veoma različitim jezičkim zajednicama širom sveta. Mejerov uporedni pregled u časopisu Annual Reviews razmatra ih u odnosu na jezike koje prenose i na komunikacijsko okruženje u kojem su se pojedine prakse razvile.
Dve tradicije na istom mestu
Kavontoritikos i sfirija mogu se zajedno posmatrati kao izrazi kulture južne Karistije. Njihova blizina omogućava kulturološko čitanje zvuka u lokalnom životu; neposredna muzička ili istorijska zavisnost jedne prakse od druge ostaje nepotvrđena u izvorima ovog članka.
Prenošenje znanja prati konkretne ljudske puteve. Bujukos je pravljenje cambune naučio od dede, prema arhivskoj građi Eubeja, Karistos. Za sfiriju, zvanični zapis beleži slabljenje svakodnevne upotrebe i teškoće u prenošenju na mlađe, ali i pokušaje organizovanog učenja. U avgustu 2015. godine Panajotis Canavaris je u ciklusu časova podučio šestoro mladih zviždača iz tog kraja, kako navodi stranica Nematerijalno kulturno nasleđe Grčke.
