Scenski nastup mešovitog vokalnog ansambla; žene u vezenim nošnjama i belim čipkanim pokrivačima za glavu.Kada partis započne pesmu, ostali pevači već u njegovoj početnoj frazi prepoznaju visinu tona i kretanje melodije, pre nego što se razvije gusto sazvučje po kome je prepoznatljiva polifonija iz oblasti Pogoni. Prvi glas iznosi tekst, a drugi odgovara sopstvenim melodijskim kretanjem, nad osnovom koju drže isokrati, pevači burdona. Zato grupa sa priličnim brojem pevača može izvoditi tek nekoliko različitih vokalnih linija, budući da burdon zajednički preuzima više ljudi.
U selima Pogonija i u susednim grčkojezičnim zajednicama južne Albanije tradicija pokazuje lokalne varijante, unutar šireg prostora srodnih polifonija koji prelazi državne granice. Nazivi uloga potiču iz jezika samih pevača i često opisuju ono što svaki glas zaista radi u celini.
Šta je anhemitonska pentatonska lestvica
Pentatonika označava muzički okvir od pet različitih tonova unutar oktave, dok pridev „anhemitonska“ ukazuje na odsustvo polustepena između susednih stupnjeva. Jednostavan teorijski primer je niz a, c, d, e, g i ponovo a u sledećoj oktavi, sa razmacima male terce, celog stepena, celog stepena, male terce i celog stepena. Poslednje a ponavlja više početni ton; različitih stupnjeva i dalje ima pet. Niz služi kao didaktički primer i ne pretpostavlja da sve pesme iz Pogonija imaju a kao toniku.
Tonikom nazivamo ton koji deluje kao središte na koje se melodija oslanja. Oko nje se organizuju kretanja i kadence glasova, sa ukrasima i odstupanjima u visini koje običan niz tonova prenosi samo približno. Pri slušanju, način na koji pevač prilazi tonu ili ga prekida ima sopstvenu težinu.
Broj stupnjeva tiče se organizacije tonskih visina, a takt vremenske organizacije: pentatonika i petodelni takt su međusobno nezavisni parametri.
Partis i postojanost burdona
Žene u trenutku pevanja, u plavim nošnjama i sa belom čipkom na pokrivačima za glavu.Početak preuzima partis, oblikujući frazu koja je često bliska muzičkom recitovanju i priprema ulazak ostalih glasova. Upravo se u njegovom izgovoru najjasnije čuje pesnički tekst. Opis polifonih uloga u grčkom Nacionalnom registru nematerijalnog kulturnog nasleđa ističe njegovu koordinacionu funkciju, jer od njega zavisi odnos glavne melodije prema ostalim glasovima.
Isokrati po pravilu drže toniku i nastavljaju burdon na mestima gde partis prekida melodiju. Prema opisu Tanasisa Moraitisa, oni prate slogove predvodnika manje razgovetnim izgovorom, čuvajući zvučni kontinuitet između njegovih upada.
Girisma i lomljenje glasa
Oko linije partisa kreće se giristis, onaj koji „okreće“, sa karakterističnim kadencama i ukrasima. Važan oslonac za njega je subtonika, stupanj neposredno ispod tonike u datom sistemu, na kojoj često završava naglo prekidajući glas. Sa partisom na tonici tada nastaje oštro sazvučje, kao a sa nižim g u prethodnom primeru. U zavisnosti od lada, razmak između tonike i subtonike može biti ceo stepen ili mala terca.
Za nagli prekid posvedočeni su termini kopsimo („sečenje“) i cakisma („lomljenje“). U navedenim opisima skasto nije zabeležen kao samostalna polifona uloga; ako se upotrebi za isprekidani zvuk, potrebno je razjasniti tu opisnu upotrebu. Tehnika spaja položaj kadence sa načinom na koji se ton prekida.
Klostis izvodi visoki, ukrašeni glas, sa karakterističnim laringalnim trilerima i upotrebom glavenog registra ili falseta; često peva na vokalima umesto na rečima pesme. Njegov odnos prema giristisu različito je opisan u izvorima: Nacionalni registar ih predstavlja kao alternativne vidove druge uloge, dok Lambros Lijavas, u komentarima uz pesmu „Alismono ke herome“ u arhivi Domne Samiu, pominje mogućnost da se klostis doda grupi. Sastav ansambla stoga treba razmatrati u svetlu lokalne varijante i konkretnog izvođenja, unutar šire tradicije koju predstavlja i Jonski univerzitet.
U pojedinim varijantama javlja se i rihtis, sa kratkim upadom na kraju uvodne fraze, pre nego što se razvije celina. Njegova funkcija razlikuje se od kraja do kraja i od vrste pesme.
Spori tempo i razlika u odnosu na 5/8
Igra pogonisios povezuje se sa sporim, teškim korakom i obično se beleži u četvorodelnom taktu, 4/4. Za pesmu „Vasilikos tha jino“ Miranda Terzopulu opisuje melodiju kao spori sirtos sta tria u taktu 4/4. Izraz „sta tria“ („na tri“) ovde se odnosi na oblik igre, dok 4/4 označava muzički takt zapisa.
Oznaka 5/8 označava takt od pet osmina, obično unutrašnje grupisanih kao 2+3 ili 3+2, dok se brzina izvođenja određuje posebno. U epirskoj muzici postoji i slobodna ritmička organizacija, karakteristična za mnoge tužbalice, u kojima fraza prati dah i izgovor bez pravilno ponavljanog takta. Pri analizi zato treba razlikovati takt od vremenskih sloboda interpretacije.
Kako se klarinet približava glasu
U instrumentalnom miroloju, tužbalici, srodnost sa ljudskim glasom čuje se u napadu tona i u njegovim promenama pre nego što zamre. Arhiva Domne Samiu izričito opisuje kako epirski klarinetisti podražavaju ženske glasove naricanja i svrstava taj snimak u slobodni ritam. Utisak da klarinet „plače“ ima tako konkretnu akustičku osnovu, poznatu svakome ko zna pevanu tužbalicu.
U svom istraživanju o Parakalamosu Nikola Maher opisuje efekat jecaja koji nastaje kada visina tona klizi naniže uz široko, sporo talasanje zvuka, odnosno vibrato. Produženi ton popušta i drhti. U istoj lokalnoj sredini termin moria koristi se za izražajne ukrase koji obuhvataju savijanje tonske visine i mikrotonske nijanse, važne za karakter sviranja.
Ista studija ispituje odnos vokalne polifonije i kompanije, instrumentalnog sastava: klarinet preuzima glavnu melodiju, dok violina može da podržava zvuk ili da razvija drugu liniju, zavisno od izvođenja. Ove podudarnosti odnose se na određene muzičke funkcije i omogućavaju da se čuju srodnosti između vokalne i instrumentalne tradicije.
Žalost i pečalba u istom repertoaru
U studiji Kacanevaki vokalne prakse tužbalice ispituju se dok se preobražavaju i dobijaju druge društvene funkcije. Uzvici i načini izgovora vezani za žalost prelaze u drugačije muzičke kontekste, zbog čega naricateljski zvuk može da postoji uporedo sa ljubavnim pesmama ili prilikama za veselje. Njegovo značenje svaki put određuju reči i upotreba pesme u zajednici.
U polifonoj pesmi „Alismono ke herome“ („Zaboravljam i radujem se“) predstojeći odlazak u pečalbu prikazan je kroz pripremu hleba za put. Sin moli majku da umesi paksimadi, dvopek, a ona želi da se pečenje oduži, kako bi karavan prošao i njeno dete ostalo kod kuće. Odlazak je još pred njima, dok majka čeka peć i hleb.
