Anaksagora iz Klazomene: filozof Nusa kod Ribere i Langetija

Sa desnom rukom podignutom iznad glave, u pokretu koji izvija rame i pušta da se pocepana košulja raskopča do polovine trupa, starac sa jedne slike iz XVII veka u Filadelfijskom muzeju umetnosti (Philadelphia Museum of Art) drži šestar za glavu i spušta njegove krake prema površini nebeskog globusa. Muzej pripisuje ovu sliku u ulju, koju datuje oko 1660. godine, Đovaniju Batisti Langetiju (Giovanni Battista Langetti) i poistovećuje lik sa Anaksagorom iz Klazomene (oko 500–428. pre n. e.), presokratskim filozofom koji je prvi od ljudi svog poziva živeo u Atini i prvi, koliko znamo, objasnio pomračenja time što se jedno nebesko telo nađe ispred drugog. Jednu generaciju ranije, 1636. godine, Husepe de Ribera (Jusepe de Ribera) naslikao ga je drugačije: nagnutog nad ogromnom knjigom, u zakrpljenoj odeći. Oba su portreta izmišljena i svaki s druge strane čita predanje koje polazi od malobrojnih fragmenata samog filozofa i stiže, preko Platona i Aristotela, do biografa pozne antike.

Od Klazomene do Periklove Atine

Potomak imućne i aristokratske porodice iz Klazomene, grada na zapadnoj obali Male Azije, Anaksagora je, prema predanju, očevinu ustupio rođacima da bi se posvetio filozofiji. Anegdote koje je Diogen Laertije sabrao u Životima filozofa rano su oblikovale sliku mislioca ravnodušnog prema svemu što se ne tiče neba: rođacima koji su ga korili zbog nemara odgovorio je pitanjem zašto se sami ne staraju o imanju; onome ko ga je pitao zar mu nije stalo do otadžbine pokazao je nebo i rekao da mu je do nje veoma stalo; a kada su ga zamolili da kaže zbog čega se rodio, odgovorio je da se rodio da bi proučavao sunce, mesec i nebo. Pripovesti biografske književnosti teško se mogu istorijski proveriti, ali imaju vrednost kao svedočanstva o tome kako ga je antika pamtila, i ponovo ćemo ih sresti pred dvema slikama.

Imao je dvadeset godina, piše isti biograf, kada je Kserks prešao Helespont 480. godine pre n. e., iz čega se izvodi da je rođen oko 500. godine pre n. e. Iza te tačke gotovo se svaka etapa njegovog života pomera zavisno od istraživača, kako podrobno pokazuje odrednica Patriše Kerd i Džona Siska (Patricia Curd, John Sisko) u Stanfordskoj enciklopediji filozofije. Za njegov dolazak u Atinu predlagani su datumi od 480. godine pre n. e., malo verovatne za grad koji je tada bio zahvaćen ratom, do 456. godine pre n. e., koju je zastupao Mansfeld, a za njim i drugi istraživači, dok jedna drugačija rekonstrukcija, Jankova, smešta filozofa u Lampsak kao Temistoklovog štićenika u godinama 466–460. pre n. e., pre nego što je stigao u Atinu i ušao u Periklov krug. U gradu, gde je ostao od dvadeset do trideset godina, kao Periklov prijatelj i štićenik, njegove ideje kružile su daleko izvan uskog kruga sabesednika: poznavali su ih Sofokle i Euripid, možda i Eshil, a svakako komediograf Aristofan.

Napisao je samo jednu knjigu, koja se, kako kaže Sokrat u Platonovoj Odbrani, mogla kupiti za najviše jednu drahmu. Njeno datovanje podleže istim kolebanjima, od sedamdesetih godina V veka do 440. godine pre n. e., a odrednica Stanfordske enciklopedije smatra naročito ubedljivim Grejemov (Graham) predlog, prema kome je nastala između 478. i 466. godine pre n. e., oslonjen na dva astronomska događaja o kojima će biti reči kasnije. Sačuvana su dvadeset dva fragmenta, ukupno 118 redova teksta, koje su preneli potonji filozofi i komentatori. U kanonskoj zbirci presokratovaca Dilsa i Kranca (Diels, Kranz) Anaksagora nosi broj 59. Spis je, prema Diogenu, počinjao tvrdnjom da su sve stvari bile zajedno dok nije došao Nus i uredio ih, i po tom početku sam filozof je dobio nadimak „Nus“.

Optužba za bezbožnost i Lampsak

Sunce, koje je tradicionalna religija poštovala kao boga, za Anaksagoru je bilo usijani kamen, a to gledište, zajedno s drugima koja su smatrana opasnim, dovelo ga je pred optužbu za bezbožnost. O okolnostima suđenja antički izveštaji toliko se razilaze da Diogen navodi verzije jednu za drugom ne opredeljujući se ni za jednu. Prema Sotionu, tužilac je bio Kleon, a filozof, koji je sunce nazvao usijanom masom metala, osuđen je na globu od pet talanata i na progonstvo. Prema Satiru, optužio ga je Tukidid, Periklov politički protivnik, koji je bezbožnosti dodao i optužbu za dosluh s Persijancima, tako da je Anaksagora u odsustvu osuđen na smrt. Hermip je govorio o zatočenju i oslobađanju posle Periklovog obraćanja narodu, Jeronim o oslobađajućoj presudi koja se pre dugovala naklonosti sudija.

Savremeni istraživači smeštali su suđenje u 450, 437, 434. ili 430. godinu pre n. e. Poslednji datum, koji autori odrednice smatraju najverovatnijim, povezuje slučaj s razdobljem u kome su neuspešni pohodi iz 431. i 430. godine pre n. e. i izbijanje kuge uzdrmali Periklov položaj, izlažući zajedno s njim i ljude iz njegovog okruženja, među njima Fidiju i Aspaziju. Plutarh progon dovodi u vezu s Diopejtovom odlukom, uperenom protiv onih koji nisu verovali u bogove i poučavali o nebeskim pojavama. U istom okviru čita se i rečenica koju Satir pripisuje filozofu kada je u tamnici istovremeno saznao za svoju osudu i za smrt dvojice sinova: znao je da su smrtni od trenutka kada ih je rodio. Izgovorena usred kuge, koja je i Perikla lišila sopstvenih sinova, zvuči manje hladno nego kad bi se prenela u neku drugu godinu.

Nastanivši se u Lampsaku, na južnoj obali Helesponta, umro je tamo 428. godine pre n. e. Lampsačani su ga sahranili s velikim počastima. Kada su ga, kaže Diogen, pitali šta bi želeo da se učini u spomen na njega, zatražio je da dečaci u gradu svake godine imaju slobodne dane u mesecu njegove smrti, a taj običaj se održao i u biografovo vreme.

Sve u svemu: Anaksagorina fizika

Njegova misao kretala se između dve tradicije. S jedne strane, Milećani, Tales, Anaksimandar i Anaksimen, pokušali su da objasne svet pravilnostima samog prirodnog sistema, bez pozivanja na personifikovane bogove, i toj liniji pripada Anaksagora, u čijim se sačuvanim fragmentima reč „bog“ ne javlja. S druge strane, Parmenid je tvrdio da nebiće ne može biti i da su, prema tome, nastajanje i propadanje nemogući. Tu zabranu Klazomenjanin prihvata, ali je tumači na svoj način: Heleni, piše on u jednom od fragmenata (B17), ne misle ispravno o nastajanju i propadanju, jer ništa ne nastaje niti propada, već se meša i razdvaja iz onoga što već postoji, pa bi ispravnije bilo nastajanje zvati mešanjem, a propadanje razdvajanjem. Kretanje, međutim, koje je Elejac odbacivao, Anaksagori je potrebno, i na tom mestu se od njega udaljava.

Načelo koje se najviše vezalo za njegovo ime iskazano je u drugom fragmentu (B11): u svakoj stvari postoji udeo svake stvari. Poluga zlata sadrži, po toj logici, i zemlju i vodu, meso i dlaku, udele svih osnovnih vrsta materije, koji, da bi postojali svuda istovremeno, moraju da prožimaju jedni druge. Ishrana je pružala gotovo udžbenički primer. Kada dete jede hleb i pije mleko, a njegovo telo dobija meso, krv i kosti, promena ne potiče od pretvaranja jedne supstancije u drugu, jer su ti sastojci već bili prisutni u hrani i samo se nagomilavaju. Pitanje „kako bi dlaka mogla nastati iz onoga što nije dlaka?“, koje je sačuvao jedan anonimni sholijast Grigorija Nazijanzina, sažima to rasuđivanje, iako je autentičnost fragmenta osporavana.

Ako je sve u svemu, ostaje da se objasni zašto zlato izgleda kao zlato. Odgovor se nalazi u fragmentu B12: svaka stvar jeste i bila je najočiglednije ono čega u sebi sadrži najviše. To ne znači, kako se često misli, da preovlađujući sastojak mora premašiti polovinu mase; dovoljno je da nadmaši svaki od ostalih sastojaka uzet ponaosob. Mogućnost potpunog razdvajanja, koje bi poništilo opštu mešavinu, isključuje njegovo gledište o beskonačnom: u malom nema najmanjeg, već uvek ima nešto manje, a u velikom uvek nešto veće (B3). Manje jasna „semena“ koja pominje fragment B4b tumačena su čas kao biološka semena, čas kao naziv za same osnovne supstancije, iz kojih, na neki način, nikne sve ostalo. Termin „homeomerije“, najzad, kojim je potonje predanje saželo njegov sistem, verovatno potiče od Aristotela, a ne od samog Anaksagore.

Nus i kosmički vrtlog

Među svim pomešanim stvarima samo jedna ostaje nepomešana. Nus je, prema najopširnijem sačuvanom fragmentu (B12), neograničen i samovladan i nije pomešan ni sa jednom stvari, jer bi ga, da je pomešan, stvari s kojima bi bio izmešan sprečavale da nad njima vlada, dok sada, budući sam po sebi, najfiniji i najčistiji od svega, ima potpuno znanje o svemu i najveću moć. On je pokrenuo obrtanje, koje je počelo u malom području, sada se širi više i širiće se još više, i on je uredio sve što je trebalo da bude, sve što je bilo i sada nije, sve što jeste i sve što će biti, zajedno s kruženjem u kome se kreću zvezde, sunce, mesec, vazduh i etar. Vrtlog, šireći se, iznova raspoređuje materiju i omogućava da izrone pojedinačni predmeti sveta, a u jednom drugom fragmentu (B4a) filozof govori o ljudima koji naseljavaju gradove i obrađuju zemlju, sa suncem i mesecom „kao kod nas“, iznoseći tezu o mnoštvu svetova istog oblika čija topografija nigde nije razjašnjena.

To načelo, koje je obećavalo više nego što je davalo, izazvalo je najpoznatije razočaranje antičke filozofije. U Platonovom Fedonu Sokrat pripoveda kako se obradovao kada je čuo da Nus uređuje sve, očekujući da iz Anaksagorine knjige sazna zašto je najbolje da stvari budu onakve kakve jesu, i kako je, čitajući je, uvideo da se pisac ne služi Nusom da bi objasnio poredak sveta, već kao uzroke navodi vazduh, etar, vodu i mnogo drugih čudnih stvari. Aristotel je ponovio tu kritiku, ali je napisao i rečenicu koja je odredila Anaksagorino mesto u istoriji mišljenja: kada je rekao da je um prisutan u prirodi, kao i u živim bićima, kao uzrok sveta i svakog poretka, izgledao je kao trezven čovek među onima koji su pre njega govorili nasumice (Metafizika I 3, 984b15).

Šta je tačno bio Nus, novija istraživanja nisu usaglasila. Za neke tumače reč je o posebnoj, izuzetno finoj materiji, za druge o pokušaju da se opiše nešto netelesno pre nego što je postojao jezik za to, dok treće čitanje u njemu vidi sam prirodni zakon. Većina današnjih proučavalaca, nasuprot sudu Platonovog Sokrata, shvata ga kao teleološki uzrok: Sedli (Sedley) s naglaskom na antropocentričnom usmerenju kosmogonije, Laks kao neprekidno saznajno razlikovanje sastojaka. Jedan Filodemov fragment iz herkulanskih papirusa (PHerc. 1428), koji nije uvršten u zbirku Dilsa i Kranca, a objavio ga je Vasalo (Vassallo), pripisuje Anaksagori zamisao da je kretanje koje potiče od Nusa bilo, jeste i biće uvek, to jest da kosmogonija nije imala prvi trenutak. Uticaj tog načela jasno se čita u kosmičkom umu Platonovog Timaja, u Aristotelovom nepokretnom pokretaču i u njegovoj teoriji ljudskog uma u spisu O duši.

Pomračenja, meteoriti i sunce kao usijani kamen

Objašnjenje pomračenja zaklanjanjem jednog tela drugim po svemu sudeći oslanjalo se na posmatranje i na svedočanstva. Sedamnaestog februara 478. godine pre n. e. prstenasto pomračenje Sunca, vidljivo iz Atine, Klazomene i Lampsaka, bacilo je senku na veći deo Peloponeza, a mornari koji su plovili Egejskim morem mogli su da prenesu vest. Iz takvih izveštaja možda potiču dve njemu pripisane, inače neobično konkretne tvrdnje: da je mesec velik koliko Peloponez i da je sunce veće od meseca. Zato se pomračenje iz 478. smatra donjom vremenskom granicom za nastanak njegove knjige.

Prvi je takođe tvrdio da na nebu postoje čvrsta, teška tela koja drži silovito obrtanje vrtloga i da će neka od njih, nadvladavši njegovu silu, jednom pasti na zemlju. Nekoliko godina kasnije, 466. godine pre n. e. prema Pliniju, dok se na noćnom nebu videla kometa, kamen veličine kola pao je kod Egospotama, na obali Helesponta naspram Lampsaka, a Anaksagora je stekao glas da je pad „predvideo“. Diogen piše da je on prorekao da će kamen pasti sa sunca i da Euripid, kog smatra Anaksagorinim učenikom, u Faetonu naziva sunce zlatnom grudvom. Ista godina donela je, prema analizi koju usvaja Stanfordska odrednica, i opovrgavanje: teoriju o kometama, koje je filozof objašnjavao kao konjunkciju planeta, opovrgla je Halejeva kometa, vidljiva u čitavom Sredozemlju od juna do avgusta 466. godine pre n. e., što govori u prilog objavljivanju knjige pre te godine. Na isti prirodnjački način objašnjavao je grom i munju, vihore, grad i poplave Nila, koje je pripisivao topljenju snega na planinama Etiopije, dok je zemlju zamišljao kao ravnu, u obliku bubnja.

Jedna epizoda koju pripoveda Plutarh pokazuje kako je teorija dospela u Periklov krug. Trećeg avgusta 431. godine pre n. e., u času kada se flota spremala da isplovi, nastupilo je pomračenje Sunca i panika se proširila među posadama. Perikle je držao svoj plašt pred očima uplašenog kormilara i pitao ga da li to smatra strašnim znamenjem, a kada je ovaj odgovorio odrečno, upitao ga je u čemu je razlika u odnosu na pomračenje, osim što ga je izazvalo nešto veće od plašta. Kada je reč o čulima, Anaksagora je priznavao da nas njihova slabost sprečava da razaznamo istinu (B21), ali je prihvatao da pojave pružaju pogled na ono što je skriveno (B21a), a Aristotel će kasnije njegovo objašnjenje pomračenja upotrebiti kao uzor naučnog objašnjenja u Drugoj analitici.

Anaksagora u slikarstvu XVII veka

Otkrivanje i izdavanje klasičnih tekstova u XVI i XVII veku obnovilo je zanimanje za antičke filozofe, a u Napulju, gde je španska aristokratija vicekraljevstva činila najvažniju Riberinu klijentelu, lik mudrog starca, siromašnog i smernog, postao je slikarska tema za kojom je postojala posebna potražnja. Katalog LACMA beleži, povodom jednog filozofa iz iste grupe dela, da je slikar mislioce prikazivao kao siromahe, ističući njihovu posvećenost metafizičkim, a ne materijalnim težnjama, i da je asketizam koji je predanje pripisivalo antičkim filozofima, prorocima i svetiteljima nailazio na odjek kod španske katoličke publike. Diogen Laertije bio je, najzad, izvor ne samo anegdota već i fizionomskih nagoveštaja, i na osnovu takvih opisa i danas se pokušavaju identifikacije likova bez natpisa.

Šestar i nebeski globus na slici iz Filadelfije

Muzejski zapis daje delu naslov The Philosopher Anaxagoras, datuje ga oko 1660. godine i pripisuje ga, uz ogradu „pripisano“, Đovaniju Batisti Langetiju (1625–1676). Slika u ulju na platnu dimenzija 99,7 × 134 cm, inventarskog broja W1904-1-25, ušla je u zbirku 1904. godine kupovinom iz fonda V. P. Vilstaka (W. P. Wilstach). U kratkoj belešci muzej smešta Anaksagoru u IV vek pre n. e., dok se antička svedočanstva i filozofska literatura slažu oko godina približno 500–428. pre n. e., dakle oko V veka. Kao obeležja lika navodi njegovu slavu zbog astronomskih i matematičkih otkrića i asketski život, koji slikar označava odećom od životinjske kože. Ova identifikacija, uostalom, nije jedina koja je predložena, budući da se u zapisima o digitalnoj reprodukciji dela javlja i Arhimedovo ime.

Horizontalna kompozicija otvara se levo prema olujnom nebu sa sivobelim oblacima i komadima duboke plave boje, iznad niskog, tamnog horizonta, dok lik, postavljen dijagonalno, ispunjava sredinu. Svetlost snažno pada na nagi torzo i belu košulju, pocepanu i raskopčanu, a na ramenu, blizu globusa, razaznaje se krzno odeće. Lice, uokvireno dugom sivkastom bradom s toplim odsjajima, viđeno je u skraćenju, s pogledom uprtim u globus. Desna ruka se savija iznad glave i drži instrument za vrh, dok leva prelazi ispred tela i oslanja se na presavijen list ili knjigu u donjem levom delu. Globus, na tamnom tokarenom postolju, okružen prstenovima, nosi iscrtane likove sazvežđa, među njima dugu vijugavu liniju nalik telu zmije, i sitne crvenkaste oznake. Na stolu desno, mala mastionica s belim perom za pisanje i razmotan papir s nizom slova koja se na dostupnoj reprodukciji ne mogu pročitati.

Za razliku od Riberinog čitača, Langetijev filozof naslikan je napolju, pod otvorenim nebom, u trenutku merenja. Taj izbor može se čitati kao likovno tumačenje Diogenovih anegdota, o čoveku koji nebo pokazuje kao svoju otadžbinu i izjavljuje da je rođen da proučava sunce, mesec i nebesa, s tim što ne znamo da li su slikar ili njegov naručilac imali na umu baš ta mesta.

Knjiga i zakrpljena odeća na Riberinoj slici

Godine 1636. u knjigama banke Banco dello Spirito Santo u Napulju zabeležena je isplata od sto dukata, predujam od ukupno petsto, koju su Lorenco Kambi i Simone Vercone (Lorenzo Cambi, Simone Verzone) uplatili „Gioseppe de Ribera“ za dvanaest slika visine pet i širine četiri pedlja, na svakoj od kojih je slikar trebalo sopstvenom rukom da naslika po jednog filozofa, za potrebe „conte Carlo Felesbergh“, to jest kneza Karla Euzebija fon Lihtenštajna (Karl Eusebius von Liechtenstein), s rokom isporuke od šest meseci. Dokument, koji je 1983. objavio Eduardo Napi (Nappi), a 1986. komentarisao Krejg Felton (Craig Felton) u časopisu Burlington Magazine, naveden je u katalogu zbirke Klouz (Clowes) muzeja u Indijanapolisu, u zapisu o jednom Riberinom filozofu koji se najverovatnije poistovećuje s Euklidom, potpisanom i datovanom 1637. godine. Od dvanaest slika na kraju je isporučeno šest, koje su ostale u zbirkama lihtenštajnskih kneževa do 1954. godine, kada su rasute. Euklid iz Indijanapolisa ima oko 124,7 × 98,7 cm, a filozof iz LACMA 124,3 × 99,1 cm.

Anaksagora, slika u ulju na platnu iz 1636. godine, dimenzija 120 × 95 cm, nalazi se u privatnoj zbirci. Okrenut nalevo, u profilu, lik saginje glavu nad debelom knjigom koju drži objema rukama, jednom je pridržavajući odozdo. Kovrdžava bela kosa i bela brada, čelo i obraz primaju svetlost koja dolazi s leve strane i odozgo, istu svetlost koja izbeljuje stranice na kojima se ocrtavaju linearni geometrijski likovi, dok pozadina ostaje tamna i gotovo jednolična. Gruba smeđa tunika zakrpljena je na ramenu i na ruci komadima svetlijeg platna, a ispod nje vire sivoplava kragna i crveni rukav. Na ivici stola, u prvom planu, presavijeni listovi hartije takođe nose blage tragove linija. Iznad njih, u tamnom delu ispod ruke koja pridržava knjigu, natpis izveden svetlim potezom četkice ne može se pouzdano pročitati na dostupnoj reprodukciji.

Zakrpe na odeći pripadaju konvenciji siromašnog mudraca koju je Ribera negovao u svim svojim serijama filozofa. U Anaksagorinom slučaju, ipak, konvencija dobija poseban odjek ako se setimo pripovesti o imućnom mladiću iz Klazomene koji je imanje ostavio rođacima. Geometrijski likovi na stranicama, s druge strane, povezuju lik s njegovom slavom matematičara i astronoma, onom istom na koju se poziva i filadelfijski muzej kada govori o Langetijevoj slici. Pripadnost dela kneževoj porudžbini potvrđena je u katalogu zbirke Klouz, gde je Anaksagora uvršten među šest isporučenih slika i naveden među likovima koji se prepoznaju po natpisima.

Izvori i literatura

• Curd, P., i Sisko, J. (2026). Anaxagoras. Stanford Encyclopedia of Philosophy, Stanford University (prvo objavljivanje 2007, suštinska revizija 9. avgusta 2026).
• Diogenes Laertius (1925). Lives of Eminent Philosophers, knjiga II, gl. 3 (Anaksagora). Prev. R. D. Hicks. Loeb Classical Library, Harvard University Press.
• Los Angeles County Museum of Art. Jusepe de Ribera, A Philosopher (1637), br. M.91.125.2, zapis iz zbirke.
• Philadelphia Museum of Art. The Philosopher Anaxagoras (oko 1660), zapis iz zbirke.