Perikle, sin Ksantipa, iz Holarga: život, politika i lik u antičkim izvorima

Atinska država zvanično ga je nazivala „Perikle, sin Ksantipa, iz Holarga“. Ime se sastojalo od tri dela: ličnog imena, očevog imena i demotika, odnosno imena dema — male upravne zajednice u Atici u čije se spiskove građanin upisivao kada postane punoletan i preko koje je, kako je to odredila Klistenova reforma, učestvovao u fili, u vojsci i u službama. Pod tim imenom bio je poznat čovek kome je bilo suđeno da svoje ime da čitavom jednom dobu. Ovaj trodelni naziv kazuje više nego što na prvi pogled dopušta da se vidi, jer Perikla od samog početka smešta u sistem kojem će on služiti i koji će preobraziti. Natpis na rimskoj hermi u Vatikanu, s druge strane, na mesto demotika urezuje etnik ΑΘΗΝΑΙΟΣ i pokazuje kako je političar iz Holarga za potomstvo postao simbol same Atine. Holarg je pripadao fili Akamantidi. Njegovo ime danas živi u opštini u istočnim predgrađima grčke prestonice, ali tačan položaj antičkog dema nije pouzdano utvrđen.

Alkmeonid po majci, sin pobednika kod Mikale

Nijedan antički pisac ne beleži godinu njegovog rođenja, koja se procenjuje na oko 495. godinu pre Hrista na osnovu onoga što znamo o njegovom uzrastu i karijeri. Otac mu je bio Ksantip, političar koji je ostrakizmom prognan 484, vratio se opštim pozivom prognanika pre Salamine i predvodio Atinjane u pobedi kod Mikale 479. godine. Majka mu je bila Agarista, Klistenova sinovica, iz roda Alkmeonida. Ta porodica vezala je svoje ime za pad Pizistratida, ali i za staru skvrnu, svetogrdni pokolj Kilonovih pristalica u VII veku. Ta skvrna, recimo to odmah, nikada neće biti zaboravljena. Spartanci će se na nju pozvati 432. godine, tražeći od Atinjana da proteraju Perikla kao oskrnavljenog, kako pripoveda Tukidid. Herodot, koji piše nekoliko decenija kasnije, navodi da je Agarista sanjala kako je rodila lava i da je nekoliko dana potom na svet donela Perikla. San ne tumači, a kasniji ga tumači čitaju čas kao pohvalu, čas kao nagoveštaj prekomerne moći jednog čoveka u demokratiji.

Podaci o njegovom obrazovanju potiču uglavnom od Plutarha. On imenuje muzičara Damona, kome pripisuje ulogu političkog savetnika, Zenona iz Eleje i pre svega Anaksagoru iz Klazomene, filozofa koji je učio da svetom pokreće um. Od Anaksagore je Perikle, prema predanju, naučio uzvišenost govora i prezir prema sujeverju. Slika filozofa na čelu države svakako mnogo duguje kasnijim školama, i već Platonu. Prvi javni nastup mladog Alkmeonida ipak je epigrafski pouzdan: 472. godine kao horeg je finansirao izvođenje Eshilovih „Persijanaca“, tragedije o Salamini, gde se borio i njegov otac.

Od pada Areopaga do dugog prvenstva

Na političkoj sceni pojavljuje se 463. godine, među tužiocima Kimona. Kimonu, tada najmoćnijem Atinjaninu, suđeno je za podmićivanje posle pohoda na Tasos i oslobođen je. Odmah potom, 462/1. godine, Perikle se nalazi u krugu Efijalta, političara koji je Areopagu, veću bivših arhonata, oduzeo veći deo političkih ovlašćenja da bi ih preneo na Veće pet stotina, na Narodnu skupštinu i na narodne sudove. Efijalt je ubrzo potom ubijen, a Perikle se našao na čelu struje koja je svoju snagu crpla iz naroda grada i flote. Izvori s njegovim imenom povezuju tri mere koje su izmenile lik atinske demokratije:

1. Plata helijastima. Bila je to naknada za one koji su zasedali u narodnim sudovima i omogućila je i siromašnima da vrše svoja politička prava. „Atinski ustav“ Aristotelove škole prikazuje je kao protivtežu privatnoj darežljivosti bogatog Kimona.
2. Zakon iz 451/0. godine. Prema njemu, građanin je bio samo onaj ko je rođen od dvoje roditelja Atinjana.
3. Premeštanje blagajne Delskog saveza. Blagajna je preneta s Dela u Atinu, po svoj prilici 454/3. godine. Taj čin zapečatio je postepeno pretvaranje saveza teorijski ravnopravnih polisa u atinsku hegemoniju.

Njegov najznačajniji protivnik tih godina bio je Tukidid, Melesijev sin, Kimonov rođak, a ne istoričar. Ovaj Tukidid je osuđivao trošenje savezničkog novca na ukrašavanje Atine i oko 443. godine bio je ostrakizovan. Otada je, piše Plutarh, Perikle svake godine biran za stratega, petnaest godina zaredom. Valja, međutim, objasniti šta je ta služba značila. Strateg je bio jedan od deset biranih vojnih zapovednika polisa, bez ikakve institucionalne prednosti u odnosu na svoje kolege. Polagao je račune i mogao je biti smenjen. Periklova vlast počivala je na njegovoj sposobnosti da ubedi Narodnu skupštinu. Zato čuvena Tukididova ocena da je Atina tog vremena bila „λόγῳ μὲν δημοκρατία, ἔργῳ δὲ ὑπὸ τοῦ πρώτου ἀνδρὸς ἀρχή“, to jest rečju demokratija, a delom vladavina prvog čoveka, opisuje politički uticaj, a ne neku službu, a ponajmanje tiraniju.

Blagajna saveza i građevine na Akropolju

Dva mira povezuju se s razdobljem graditeljskog programa. Prvi je bio mir s Persijom, koji izvori vezuju za Kalijino poslanstvo 449. godine i čija se istoričnost i danas raspravlja. Drugi je bio Tridesetogodišnji mir sa Spartom 446/5. godine, koji je usledio posle ustanka na Eubeji i gubitka Megare. U tim godinama Perikle se okrenuo izgradnji grada programom kakvom nije bilo presedana u grčkom svetu. Partenon su počeli da grade 447. godine arhitekte Iktin i Kalikrat, a njegov skulptorski ukras dovršen je oko 432. godine. Mnesikleovi Propileji građeni su od 437. do 432. godine, a da nikada nisu dovršeni. Na južnoj padini podignut je Odeon, natkrivena zgrada za muzička takmičenja. Nadzor nad celinom imao je, prema Plutarhu, vajar Fidija, Periklov prijatelj. Erehtejon i hram Atine Nike najvećim delom pripadaju godinama posle njegove smrti. To ne sprečava spisak UNESKO-a da celinu spomenika V veka pripiše ambicioznim zamislima atinskog političara.

Ta dela su velikim delom plaćena doprinosima saveznika. Periklovi protivnici, opet prema Plutarhu, optuživali su ga da kiti grad kao taštu ženu novcem Helade, koji je bio prikupljen za rat protiv Persijanaca. On je odgovarao da Atinjani saveznicima duguju samo zaštitu. Isti biograf objašnjava da je Perikle hteo da obezbedi posao i zaradu mnoštvu zanatlija koji nisu služili u floti. Objašnjenje deluje razložno, ali možda političaru V veka pripisuje misli jednog mnogo kasnijeg doba. Hegemonija je, uostalom, imala i drugo lice. Postojale su kleruhije, to jest naselja atinskih građana na savezničkom tlu, na Tračanskom Hersonezu, na Naksosu i na Androsu. Postojale su kolonije Turiji u južnoj Italiji i Amfipolj u Trakiji. Postojalo je i surovo gušenje otpadništva Samosa 440–439. godine, posle duge opsade kojom je rukovodio sam Perikle.

Privatni život i suđenja prijateljima

Prvi brak sklopio je sa svojom rođakom koja je ranije bila udata za bogatog Hiponika. Iz tog braka dobio je dva sina, Ksantipa i Parala, i razveo se, kako piše Plutarh, uz njen pristanak. Usledio je zajednički život s Aspazijom iz Mileta, obrazovanom ženom i omiljenom metom komičkih pesnika. Kao ne-Atinjanka, Aspazija mu, na osnovu zakona samog Perikla, nije mogla roditi decu s pravom na atinsko građanstvo. Njihov sin, Perikle Mlađi, steći će atinsko građanstvo tek posebnom odlukom naroda, kada otac bude već izgubio sinove iz prvog braka.

U poslednje godine pred rat Plutarh smešta niz suđenja protiv Periklovog okruženja. Fidija je optužen za pronevere materijala za hriselefantinsku statuu Atine. Aspaziji je suđeno za bezbožnost, a tužilac je bio komički pesnik Hermip. Anaksagora je bio gonjen na osnovu psefizme proroka Diopita protiv onih koji ne veruju u bogove. Istoričari su podeljeni u pogledu toga koliko su ta kazivanja istorijska. Nije jasno u kojoj meri crpu iz komedije ili iz pamfleta Stesimbrota sa Tasosa, Periklovog savremenika, ali njemu neprijateljski nastrojenog pisca. Nije izvesno ni kada bi tačno trebalo da budu datovana. Nijedan odgovor na ta pitanja ne može se smatrati pouzdanim.

Rat, nadgrobni govor i kuga

Tukidid je sukob sa Spartom smatrao neizbežnim zbog straha koji je izazivala atinska moć. Rat je počeo 431. godine. Pre toga je Atina takozvanom Megarskom psefizmom isključila Megarane iz luka svoje hegemonije i sa atinske agore, a Perikle je ubedio Skupštinu da odbije spartanske ultimatume. Njegova strategija bila je jednostavna u zamisli i surova u sprovođenju. Stanovnici sela povukli bi se iza zidova koji su grad spajali s Pirejom, a polja bi bila prepuštena upadima. Atina ne bi prihvatala bitku na kopnu, oslanjala bi se na flotu i na prihode hegemonije i ne bi preduzimala nova osvajanja dok rat traje.

U zimu 431/0. godine Perikle je održao nadgrobni govor za prve poginule u ratu. Tekst je zabeležio Tukidid u drugoj knjizi svoje istorije. Naročito od XIX veka naovamo, postao je najpoznatija pohvala atinskoj demokratiji, uređenju u kojem vlast pripada mnogima, zakoni sve podjednako štite, a vrlina ima prednost nad poreklom. Sam Tukidid, međutim, na početku svog dela upozorava da govori koje navodi prenose opštu misao govornika, a ne njihove tačne reči. Periklov nadgrobni govor je, prema tome, delimično i Tukididov nadgrobni govor, koji je napisao čovek što je već znao ishod rata. Nemački slikar Filip Folc naslikao je romantičnog Perikla, s korintskim šlemom i belim himationom, ispred dovršenog Akropolja. Fotografska reprodukcija slike nalazi se u albumu posvećenom minhenskom Maksimilijaneumu. Delo pokazuje u kojoj je meri taj govor već postao deo evropske političke mašte.

Leta 430. godine u prenaseljenom gradu izbila je kuga, epidemija koju savremena istraživanja nisu pouzdano poistovetila ni s jednom poznatom bolešću. Ogorčeni Atinjani oduzeli su mu dužnost stratega i kaznili ga novčanom kaznom. Nedugo zatim ponovo su ga izabrali za stratega. U međuvremenu mu je epidemija odnela sestru i oba sina. Plutarh pripoveda da je Perikle, koji do tada nije zaplakao pred svetom, briznuo u plač kada je položio venac na telo Parala. Umro je u jesen 429. godine, dve i po godine posle početka rata prema Tukididu, nakon duge bolesti. Prijateljima koji su nabrajali njegove trofeje navodno je odgovorio da ih duguje i sreći. Većom pohvalom smatrao je to što zbog njega nijedan Atinjanin nije obukao crninu.

Između Tukidida i komedije: Perikle u izvorima

Perikle nije ostavio spise, a njegov lik sastavljen je od svedočanstava koja se međusobno ne slažu. Tukidid, njegov savremenik i poštovalac, napisao je svoj konačni sud posle poraza 404. godine. Hteo je da razboritom Periklovom vođstvu suprotstavi njegove naslednike, koji su, po njegovom mišljenju, laskali narodu i odveli grad u pogubne poduhvate, kao što je bio Sicilijanski pohod. Komički pesnici tog doba, Kratin, Teleklid, Hermip i Eupolid, nazivali su ga Olimpijcem i prikazivali kao Zevsa ogromne glave. Ismevali su ga i kao „lukovoglavog“, s glavom nalik na dugu lukovicu morskog luka. Aristofan ga je u „Aharnjanima“ terao da grmi i seva zbog Megarana. Plutarh je, najzad, napisao njegov životopis oko 100. godine posle Hrista, nekih pet vekova kasnije. Uporedio ga je s Rimljaninom Fabijem Maksimom i crpeo istovremeno iz Tukidida, iz komedije i iz Stesimbrota. Rezultat je portret u kojem se demagog ranih godina preobražava u aristokratskog vođu zrelog doba, preobražaj prema kojem se savremeni istoričar odnosi sa zadrškom.

Istoj dvostrukoj tradiciji pripada i njegovo lice. Plinije Stariji navodi da je vajar Kresila izradio bronzani portret Perikla Olimpijca. Za sačuvane mermerne kopije, s visokim korintskim šlemom podignutim na čelo, smatra se da potiču od tog uzora. Šlem, znak stratega, danas se tumači kao isticanje službe koju je Perikle neprekidno obavljao petnaest godina. Nasuprot tome, Plutarh objašnjava da su ga umetnici birali kako ne bi prikazali njegovu izduženu, nesrazmernu glavu, kojoj se komičari nisu prestajali rugati. Vatikanska herma s natpisom ΠΕΡΙΚΛΗΣ ΞΑΝΘΙΠΠΟΥ ΑΘΗΝΑΙΟΣ pripada nizu bisti slavnih Grka izloženih u Dvorani muza Muzeja Pio-Klementino. Ta dela potiču, prema Muzeju, iz doba cara Hadrijana i pronađena su u takozvanoj Kasijevoj vili kod Tivolija. Tamo je, oko pet stotina pedeset godina posle svoje smrti, Holaržanin kojeg su sugrađani poznavali i kao Olimpijca i kao „lukovoglavog“ stajao, sa šlemom stratega, među portretima drugih slavnih Grka.

Izvori i literatura

• Aristotel. Ἀθηναίων Πολιτεία, 26–27.
• Herodot. Ἱστορίαι, 6.131.
• Jones, H. S. (prir.), prer. J. E. Powell (1942). Thucydidis Historiae. Oxford: Clarendon Press. Ἱστορίαι 2.65.
• Musei Vaticani. Museo Pio-Clementino. Sala delle Muse.
• Perrin, B. (prev.) (1916). Plutarch’s Lives, tom III: Plutarch, Pericles. Cambridge, MA: Harvard University Press.
• Plinije Stariji. Naturalis Historia, 34.74.
• Stadter, P. A. (1989). A Commentary on Plutarch’s Pericles. Chapel Hill: University of North Carolina Press.
• UNESCO World Heritage Centre (1987). Acropolis, Athens.