Sedeći glenti u Olimbosu, sa sviračem laouta i gostima okupljenim oko stola.U Olimbosu, na ostrvu Karpatosu, pravo da se započne pesma zavisi od mesta koje društvo nekome priznaje i od odgovornosti da se vodi dijalog koji može trajati satima. Oko stola učesnici prate sve što se izgovori, čekaju pravi trenutak da odgovore i sastavljaju mantinade upućene određenim ljudima. Smenjivanje pesama i prelazak na igru slede red poznat svima prisutnima, čak i kada niko ne mora da ga podseća na njega.
Od zajedničke trpeze do prve mantinade
Sedeći glenti razvija se u različitim prilikama, od susreta u seoskoj kafani do crkvene slave, a njegovo trajanje zavisi od povoda i od društva. U zapisu Fotini Margariti o saboru u Vrukundi, posle zajedničkog obeda sveštenici i pojci poju tropare. Sledi zdravica koju sveštenik, oslovljavajući ga po imenu, upućuje protomeraklisu, a on zatim preuzima trpeznu pesmu «Άρχοντες τρων και πίνουσι» („Gospoda jedu i piju“) i potom prvu mantinadu. Reč je o sasvim određenom obrednom početku, vezanom za praznik i za ljude koji u njemu učestvuju.
Trpezne pesme i sirmatika imaju tekstove preuzete iz usmenog predanja. Mantinada na glentiju, nasuprot tome, nastaje za datu priliku, dok razgovor odmiče. Iskusan učesnik poznaje obe vrste i zna kako društvo prelazi s jedne na drugu.
Ko se priznaje kao „prvi“
Prvenstvo pretpostavlja priznanje drugih. U tradiciji Karpatosa merakliki – spoj ukusa i predanosti umetnosti glentija – procenjuje zajednica, a posebno družine pevača, koje istovremeno odmeravaju pesnički dar i moralni lik čoveka. Naročito je važna njegova sposobnost da drži društvo na okupu i da podstakne ostale na učešće. Protomeraklis tako preuzima odgovornost za tok glentija, a njegova veština svaki put se iznova proverava među meštanima.
Jednako su precizne i obaveze onoga ko uzme reč. Nacionalni registar beleži da, ako dvojica počnu istovremeno, prednost ima stariji ili priznato bolji meraklis, nosilac neke funkcije ili osoba u čiju se čast glenti priređuje. Traži se i usredsređenost na temu i pažnja prema pevaču, bez razgovora sa strane. Odgovor sledećeg mora da se uklopi u ono što je upravo izrečeno.
Petnaesterac kao pevani dijalog
Dva rimovana stiha od po petnaest slogova čine mantinadu, sa karakterističnom cezurom između osmosložnog i sedmosložnog polustiha. U etnomuzikološkoj studiji Melani Nitis opisano je kako improvizator peva svoj distih u odlomcima, služeći se ponavljanjima i uzvicima da bi reči prilagodio melodiji. Ostali muškarci horski ponavljaju polustihove, osim poslednjeg, pa pevač dobija vremena da uobliči nastavak. U istu tematsku nit uklapa se i odgovor koji će uslediti.
Mnogo je napeva, skopija, na koje se oslanja ovaj dijalog, s lokalnim varijantama i sklonostima. Muzičari znaju koji napev pomaže određenom pevaču i prilagođavaju pratnju kako bi podržali njegov napor u stihotvorstvu. U znanje svirača, dakle, spada i ta prisnost s ljudima iz društva.
Novu mantinadu slušaju ljudi koji se često sećaju i starijih. Nitis ističe značaj tog pamćenja, jer ponavljanje već otpevanog distiha udara o pravilo improvizovanog stvaranja. Piitaris, narodni pesnik, stvara pred slušaocima koji prilično dobro znaju šta je rečeno na ranijim okupljanjima.
Lira i sokolski praporci
Pevanu reč nosi lira sa Karpatosa, dok mali praporci na gudalu, gerakokudula ili „sokolski praporci“, dodaju ritmički zvuk njegovom pokretu. Laouto daje ritmičku i harmonsku pratnju, a cambuna ima posebno mesto u sastavu iz Olimbosa. Studija Nitisove razlikuje ove funkcije, ispitujući kako instrumenti podržavaju glasove i podstiču prisutne da se uključe.
Značaj lire proteže se i na njenu izradu. Irini Beina u doktorskoj disertaciji o organologiji Karpatosa proučava instrument u kulturnom okruženju ostrva i pristupa mu kao nosiocu lokalnog identiteta. Graditelji, često i sami svirači, pridaju naročitu vrednost očuvanju njegovog starog oblika, jer ga povezuju s kontinuitetom svoje muzičke tradicije. Njihovi izbori, prema tome, tiču se i načina na koji zajednica prepoznaje sopstveni zvuk.
Susta i prelazak na igru
U širi karpatski repertoar spada i susta, ali igračka putanja glentija u Olimbosu ima sopstveni sled. Etnografski opis Nitisove prati prelazak od sporog Kato horosa ka Gonatistosu, a zatim ka bržem Pano horosu. Ona beleži i sustu u programu koji su muzičari iz Olimbosa izveli u Francuskoj. Njeno prisustvo u repertoaru je, dakle, potvrđeno, a da se njeno ime ne poistovećuje s celim lokalnim sledom igara.
I u igri postoje jasno podeljene odgovornosti: kavos predvodi, dok ostala mesta doprinose skladnom razvijanju igračkog lanca. Žene, čije je učešće u javnom improvizovanom dijalogu tradicionalno ograničeno na određene porodične prilike, imaju aktivnu ulogu u igri.
Istraživanje Nitisove ujedno pokazuje njihov doprinos pamćenju mantinada, pa i njihovom zapisivanju u sveske. Tamo se čuvaju reči izgovorene nekada o određenim meštanima, zajedno sa sećanjem na prilike u kojima su se čule.
Izvori i literatura
- Margariti, Fotini (2021). Το Ολυμπίτικο γλέντι ως στοιχείο άυλης πολιτιστικής κληρονομιάς. Μελέτη περίπτωσης το πανηγύρι του Αγίου Ιωάννη στην Βρουκούντα της Ολύμπου Καρπάθου [Glenti u Olimbosu kao element nematerijalnog kulturnog nasleđa: studija slučaja sabora Svetog Jovana u Vrukundi, Olimbos na Karpatosu]. Master rad, Univerzitet Peloponeza.
- Beina, Irini (2011). Η καρπάθικη λύρα: μια εθνογραφική προσέγγιση στην πολιτισμική οργανολογία: μουσικά όργανα και πολιτισμική ταυτότητα της Καρπάθου [Lira sa Karpatosa: etnografski pristup kulturnoj organologiji: muzički instrumenti i kulturni identitet Karpatosa]. Doktorska disertacija, Jonski univerzitet.
- Ministarstvo kulture Grčke (2019). Καρπάθικο Γλέντι [Karpatski glenti]. Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Grčke.
- Ministarstvo kulture Grčke (2020). Ολυμπίτικο Γλέντι [Glenti u Olimbosu]. Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Grčke.
- Nittis, Mélanie (2022). „Une oralité fonctionnelle à l’ère du numérique : le cas d’Olympos (Karpathos, Grèce)“. Martor, 27, str. 113–131.
- Nittis, Mélanie (2025). „La mise en spectacle d’un rituel : le cas du glenti d’Olympos“. L’ethnographie, 10.
