Solon iz Atine: život zakonodavca između istorije i predanja

Solon iz Atine pripada onim ličnostima arhajske Grčke o kojima, pored onoga što su o njima pripovedali potonji pisci, imamo i njihov sopstveni glas: odlomke, naime, njegovih elegija i jamba, sačuvane zato što su ih, kao oslonac sopstvenim kazivanjima, navodili aristotelovski Atinski ustav u IV veku p. n. e. i Plutarh, biograf iz Heroneje, sedam vekova ili nešto manje posle događaja. Biografija zakonodavca počiva tako na tri sloja svedočanstava nejednake pouzdanosti: na stihovima samog Solona, u kojima se državnik opravdava i brani svoje delo; na ustavnoj istoriji Atine, koja je njegove zakone čitala očima klasične demokratije; i najzad na anegdotskoj tradiciji, sa putovanjima, susretima s kraljevima i izrekama, koja ga je ubrojala među Sedam mudraca i obezbedila mu, vekovima kasnije, mesto u slikarstvu novovekovne Evrope. Te slojeve nije uvek moguće precizno razdvojiti. Može se, međutim, na svakom koraku pripovesti reći na kojem od njih stojimo.

Poreklo i mladost: plemić u trgovini

O ocu su stari pisci bili gotovo jednodušni: bio je to Eksekestid, čovek, kako beleži Plutarh u Solonovom životopisu, osrednjeg imetka i osrednje političke moći, ali iz doma koji je svoje poreklo izvodio od Kodra, po predanju poslednjeg atinskog kralja; usamljeno svedočanstvo, koje biograf beleži ne prihvatajući ga, navodilo je kao oca nekog Euforiona. Majka mu je, prema Heraklidu Pontskom, bila sestra od tetke Pizistratove majke, a to srodstvo potonje je kazivanje natovarilo celim teretom političkog suparništva dvojice ljudi. Godina rođenja nije zabeležena, a datovanja koja kruže, oko 640. ili 630. p. n. e., unazadna su izračunavanja na osnovu njegovog arhontata i predanja o njegovim godinama, a ne neposredni podaci izvora.

Ono što predanje ističe iz njegove mladosti jeste okretanje trgovini. Otac je, prema Hermipu, koga navodi Plutarh, umanjio imanje dobročinstvima i uslugama, a sin, odrastao u kući naviknutoj da pomaže drugima, a ne da prima pomoć, stideo se da primi potporu, mada mu ne bi nedostajalo onih koji bi mu je rado ponudili. Neki antički pisci ipak su hteli da mladićeva putovanja više teže znanju i iskustvu nego dobiti, što se slaže, možda i previše dobro, sa mudracem iz kasnijih pripovesti; odatle biograf prelazi na stih koji je Solon navodno ponavljao u poznim godinama, da stari učeći uvek mnogo toga, „γηράσκειν αἰεὶ πολλὰ διδασκόμενος“, u Plutarhovom posrednom navodu. Aristokrata koji se bavi trgovinom, uostalom, nije bio izuzetak u svetu kasnog VII veka p. n. e., gde je pomorska trgovina, kako i sam Plutarh primećuje, donosila prijateljstvo s kraljevima, iskustvo u stvarima i ugled.

Elegija o Salamini

Prvi čin njegovog javnog života vezan je za Salaminu, ostrvo oko kojeg su Atinjani i Megarani vodili dug i, za Atinu, nesrećan rat. Po pripovesti koju čuvaju Plutarh i Diogen Laertije, Atinjani su, umorni od poraza, pod pretnjom smrtne kazne zabranili svaki predlog da se borba obnovi, a Solon se, praveći se lud, pojavio na agori sa pustenom kapom na glavi i izgovorio elegiju o izgubljenom ostrvu (po Diogenu, nosio je venac i dao glasniku da je izgovori), koja je toliko uzbudila građane da je rat obnovljen i Salamina pripala Atinjanima. Prizor ima sva obeležja poučne anegdote, a lažno ludilo liči na objašnjenje smišljeno naknadno da bi se premostio jaz između zakona i njegovog kršenja. Elegija je ipak postojala, jer su sačuvani njeni stihovi u kojima pesnik želi da je pre građanin nekog beznačajnog ostrva nego Atinjanin, na koga bi drugi podrugljivo pokazivali kao na jednog od onih što su napustili Salaminu. Poezija kao politički čin, dakle: postupak koji Solon neće napustiti ni onda kada bude morao da sugrađanima objasni svoje zakone.

Kriza Atike i arhont 594/3. p. n. e.

Da bi se razumelo zašto su zavađene atinske stranke početkom VI veka p. n. e. pristale da jednom čoveku povere preuređenje države, valja se setiti onoga što je prethodilo: Kilonovog neuspelog pokušaja da se dočepa vlasti kao tiranin, njegovog krvavog gušenja koje je izveo Alkmeonid Megaklo, Drakonovog zakonodavstva, koje nije zadiralo u koren zla, i iznad svega bezizlaza prezaduženosti. Većina sitnih zemljoradnika, kako sažima D. I. Kirtatas u Η Ελληνική Αρχαιότητα („Grčka antika“), zaduživala se uz jemstvo sopstvene ličnosti, a ko nije mogao da vrati dug, postajao je rob svog poverioca ili je bio prodavan izvan Atike, dok su najbolja zemlja i gotovo sva politička moć bile u rukama malobrojnih porodica. Deo istraživača dovodi ovo stanje u vezu s hektemorima, zemljoradnicima koji su, prema preovlađujućem tumačenju, šestinu roda davali nekom moćnijem; ko su oni tačno bili i kakav ih je odnos vezivao za zemlju, ostaje, međutim, predmet rasprave.

Solon je obavljao godišnju dužnost eponimnog arhonta 594/3. p. n. e., sa zadatkom da donese zakone. Datum, koji su antički hronografi prenosili saglasno, doveden je u pitanje kada je 1891. objavljen papirus Atinskog ustava, jer su dva mesta u delu kao da ukazivala na drugačiji vremenski redosled. N. G. L. Hamond je u studiji iz 1940. tvrdio da tekst arhontat i sisahtiju smešta u 594/3, a drugi mandat, tokom kojeg je izglasan glavni korpus zakona, u 592/1, dok su drugi istraživači predlagali i kasnije datovanje reformi. Konvencionalna tačka oslonca ostaje, u svakom slučaju, 594/3.

Sisahtija i horoi na zemlji

Prva i za savremenike najvažnija mera bila je sisahtija, „otresanje tereta“, kako kaže sama reč: dugovi su poništeni, pozajmica uz jemstvo lične slobode ubuduće je zabranjena, oni koji su zbog dugova pali u ropstvo oslobođeni su, a oni prodati u tuđe krajeve vraćeni su kući. Sam Solon, u pesmi koju nam je sačuvao Atinski ustav, poziva za svedoka svog dela crnu zemlju Atike, iz koje je, kako kaže, iščupao horoi pobodene svuda, tako da je ona, nekad robinja, sada slobodna. Šta su zapravo bili ti horoi? Najrasprostranjenije mišljenje videlo je u njima kamene međaše koji su obznanjivali teret na imanju, hipoteku ili obavezu da se preda deo roda, dok Kirtatas daje prednost tumačenju o drvenim pločicama na kojima su bile zapisane obaveze zemljoradnika prema zemljoposednicima, pločicama čije je uklanjanje oslobađalo i zemlju i one koji su je obrađivali. U jednom se izvori, u svakom slučaju, slažu: zakonodavac je odbio preraspodelu zemlje koju su zahtevali najradikalniji među njegovim pristalicama i time ostavio netaknutom strukturu svojine.

Klase, sudovi i pravo svakog građanina

Pored dugova, Solon je preuredio odnos bogatstva i moći, raspodelivši građane u četiri tele, to jest imovinske klase, prema godišnjem poljoprivrednom prinosu: pentakosiomedimne, hipeje, zeugite i tete. Devet arhonata dolazilo je iz dve najviše klase, a ostale službe raspoređivane su među prve tri prema prihodu, dok su teti, najsiromašniji građani, učestvovali u narodnoj skupštini i u sudovima; poreklo je tako prestalo da bude jedini ključ političkog učešća, ne gubeći, naravno, svoju društvenu težinu, zbog čega su novovekovni istoričari ovaj sistem nazvali timokratskim. Solonu se pripisuju i Veće četiri stotine, po sto članova iz svake od četiri file, koje je pripremalo rad skupštine, kao i Helijeja, sud građana. Drakonovi zakoni su ukinuti, osim onih o ubistvu, a novi su ispisani na drvenim obrtnim osovinama, aksonima, da bi bili dostupni svakome ko bi želeo da ih pogleda.

Dublje posledice na duže staze imale su dve procesne novine: pravo svakog građanina da traži pravdu ne samo zbog štete nanete njemu lično nego i u ime trećeg lica ili javnog interesa, i mogućnost žalbe narodnom sudu. Atinski ustav, napisan kada je atinska demokratija već okončala svoj institucionalni razvoj, izdvaja ih, zajedno sa zabranom pozajmica uz jemstvo ličnosti, kao mere koje su najviše išle naruku narodu; a taj sud, čak i ako u prošlost projektuje prioritete IV veka, objašnjava zašto su Atinjani klasičnog doba u Solonu prepoznavali rodonačelnika svog državnog uređenja.

Zakonodavac koji je odbio tiraniju

Reforme nijednu stranu nisu potpuno zadovoljile, jer su bogati izgubili potraživanja i zavisnu radnu snagu, a siromašni nisu dobili zemlju kojoj su se nadali. Solon je odgovorio, kao i uvek, pesmama, u kojima sebe prikazuje kako stoji između dveju stranaka, držeći snažan štit, i ne dopušta nijednoj da nepravedno pobedi, pošto je narodu dao onoliko moći koliko mu je bilo dovoljno, ni manje ni više. Prijatelji su ga nagovarali da zadrži vlast kao tiranin, što u grčkim gradovima tog vremena nikako nije bilo neobično, a njegovo odbijanje postalo je predmet poruge, koju je i sam zabeležio u stihovima: stavlja u usta svojim kritičarima da Solon nije imao pameti, jer kada mu se mreža napunila ribom, nije je izvukao, dok bi oni pristali da im se oguli koža i zatre loza, samo da makar jedan dan vladaju Atinom. Plutarh navodi te stihove kao svedočanstvo o tome kako su ga videli mnogi i ponizni.

Deset godina daleko: Egipat, Kipar i Sard

Posle donošenja zakona Solon je napustio Atinu. Herodot, koji piše otprilike vek i po kasnije, objašnjava da je putovao naizgled da bi upoznao svet, a u stvari da ne bi bio primoran da ukine neki od svojih zakona, pošto su se Atinjani zakletvom obavezali da ih poštuju deset godina; Atinski ustav i Plutarh govore, naprotiv, o sto godina važenja, a to razilaženje pokazuje koliko je predanje ostalo fluidno čak i u institucionalnim pitanjima. Putanja putovanja obuhvata Egipat, gde će Platon smestiti njegove razgovore sa sveštenicima iz Saisa i polazište priče o Atlantidi, Kipar, gde je, prema Plutarhu, nagovorio kralja Filokipra da premesti svoj grad na bolje mesto, koje se otad zvalo Soli, i Sard, prestonicu Lidije.

Susret s Krezom je epizoda koja je Solonu donela slavu u celoj Evropi i, istovremeno, ona koja najslabije izdržava hronološku proveru. Prema Herodotovom kazivanju, kralj je, pošto je Atinjaninu pokazao svoje riznice, upitao koga smatra najsrećnijim od svih ljudi koje je upoznao, očekujući da čuje sopstveno ime. Solon je najpre imenovao Tela, Atinjanina koji je živeo u gradu što je cvetao, video kako mu rastu deca i unuci i pao boreći se kod Eleusine, poštovan od sugrađana, a zatim Kleobisa i Bitona, braću iz Arga koja su sama dovukla majčina kola do Herinog svetilišta i umrla u snu posle svetkovine, da bi zaključio kako niko ne može biti nazvan srećnim pre nego što se vidi kako će okončati život. Krug zatvara sam istoričar nešto kasnije, kada se Krez, koga je pobedio Kir i koji je postavljen na lomaču, seti Atinjaninovih reči i triput uzvikne njegovo ime.

Moralna funkcija pripovesti u Herodotovom delu je očigledna, ali je hronologija teško podnosi, jer se stupanje Kreza na presto, kao i faraona Amasisa, koga Herodot vezuje za isto putovanje, prema uobičajenim datovanjima smešta oko 560, odnosno 570. p. n. e., dakle posle završetka desetogodišnjeg odsustva, ako je ono usledilo neposredno posle zakonodavstva. Problem je poznavao već Plutarh, koji izričito izjavljuje da ne namerava da odbaci tako čuvenu pripovest, toliko primerenu Solonovom karakteru i mudrosti, zarad hronoloških pravila koja, kako primećuje, mnoštvo ljudi i dalje ispravlja a da ih još nije uspelo međusobno usaglasiti.

Povratak, Pizistrat i smrt

Kada se Solon vratio, Atina se nije bila smirila. Regionalne i porodične stranke ponovo su se sukobljavale, a iz njihovog sukoba izdigao se Pizistrat, njegov rođak po majci, koji je, pozivajući se na svoje vojne uspehe protiv Megarana, pribavio sebi ličnu stražu i preuzeo vlast za arhontata Komeje, 561/0. p. n. e. Predanje kazuje da je stari zakonodavac uzalud upozoravao Atinjane i da je, kada se više ništa nije moglo promeniti, odložio oružje pred vratima svoje kuće, kao da je time hteo da kaže da je otadžbini pomagao koliko su mu snage dopuštale. Pizistrat, u svakom slučaju, u osnovi nije ukinuo Solonove zakone, starajući se samo da službe drže ljudi koji su s njim bili u dobrim odnosima.

U poslednjim godinama, prema Plutarhu, Solon je započeo veliku pesmu o Atlantidi, na osnovu onoga što je čuo od učenih ljudi u Saisu, ali ju je napustio, ne zbog nedostatka dokolice, već iz straha pred obimom poduhvata u tolikim godinama. Treba napomenuti da nijedan odlomak takvog dela nije sačuvan i da je podatak vezan za Platonovu pripovest. O tome koliko je živeo posle Pizistratovog dolaska na vlast stari pisci su se razilazili: Heraklid Pontski je pisao da je poživeo još dugo, Fanija iz Eresa da je to bilo manje od dve godine, smeštajući njegovu smrt u arhontat Hegestrata, Komejinog naslednika, dakle oko 560/59. p. n. e.

Solon u slikarstvu novovekovne Evrope

Nijedan autentičan Solonov lik nije sačuvan, a njegova figura je u noviju umetnost ušla pre svega kroz prizor s Krezom, temu omiljenu među slikarima XVII veka u Niskim zemljama, gde je suprotnost bogatstva i razboritosti dobijala i moralizatorski prizvuk. Na slici Gerarda van Honthorsta iz 1624, danas u Hamburger Kunsthalle, kralj, natovaren krznima, zlatom vezenim tkaninama i krunom, sedi među dvoranima koji se podrugljivo osmehuju i posudama punim novca, dok u prvom planu kleči vezani zarobljenik, a naspram njega bosonogi starac govori, držeći štap uz bradu. Nikolaus Knipfer oko 1650–1652. prenosi isto suočavanje u manju razmeru: mudrac stoji u podnožju stepeništa koje vodi ka kraljevskoj trpezi, sam i strog, naspram Kreza koji žezlom pokazuje svoje bogatstvo.

Drugačija je namera Meri-Žozefa Blondela na slici potpisanoj 1828, koja izostavlja svaku pripovednu epizodu i prikazuje zakonodavca i pesnika kao idealizovani tip, kako sedi u planinskom predelu, ogrnut crvenim himationom, sa razmotanim svitkom u jednoj ruci i drugom oslonjenom na slepoočnicu, u stavu razmišljanja, dok se na kamenom osloncu sedišta naziru tragovi grčkog natpisa.

Izvori i literatura

• Aristotel. Atinski ustav.
• Diogen Laertije. Životi i mišljenja istaknutih filozofa, knjiga I.
• Herodot. Istorija, knjiga I.
• Kyrtatas, D. I., i Rangos, S. I. (2012). Η Ελληνική Αρχαιότητα: Πόλεμος – Πολιτική – Πολιτισμός [Grčka antika: rat, politika, kultura]. Centar za grčki jezik, Fondacija Stavros Niarhos i Institut za novogrčke studije.
• Plutarh. Σόλων [Solon]. Prevod na novogrčki A. I. Giagkopoulos i Z. E. Malathouni. Mnemosyne, Digitalna biblioteka starogrčke književnosti, Centar za grčki jezik.
• Plutarch (1914). Plutarch’s Lives, Vol. I: Theseus and Romulus, Lycurgus and Numa, Solon and Publicola (B. Perrin, Trans.). Harvard University Press.