Kurbani u Agiji Paraskevi na Lezbosu: sveti Haralampije, kiskek i konjanici

U Agiji Paraskevi na Lezbosu, sabor u čast svetog Haralampija vezao se za zavetni prinos bika, čije je meso služilo za pripremu kiskeka, zajedničkog jela okupljenih vernika. Oko tog prinosa razvilo se slavlje koje se širilo i izvan mesta hodočašća, na ulice i u kafane sela. Oni koji su se iselili vraćali su se za sabor, sretali rođake i učestvovali u svečanostima, čuvajući veze koje je svakodnevni život u tuđini otežavao. Upravo taj odnos praznika i iseljavanja posebno ispituje istraživanje o „Saboru bika“.

Od februarskog praznika do letnjeg sabora

Crkva praznuje spomen svetog sveštenomučenika Haralampija 10. februara. Veliki sabor u Agiji Paraskevi, međutim, ima sopstveni kalendar. Starija folkloristička beleška navodi da se održavao u poslednjoj deceniji maja, pre Vaznesenja; terensko istraživanje Evi Johane Holand zabeležilo ga je 1992. od 26. do 29. juna, dok ga studija Teodore Haralambi, objavljena 2024, smešta sada u prvu sedmicu jula. Na pomeranje datuma uticali su školski ispiti i težnja da se privuče više posetilaca, kako objašnjava odgovarajuća naučna studija.

Za zevgade, ratare koji su obrađivali zemlju uz pomoć svoje stoke, zaštita sveca neposredno se ticala njihovog opstanka. U narodnoj pobožnosti zdravlje i plodnost stoke bili su povezani s nadom u dobru žetvu. Vo koji bi se izgubio ili razboleo mogao je jedno domaćinstvo lišiti mogućnosti da obradi svoju njivu.

Mesno predanje i prinos bika

Poreklo sabora objašnjava mesna priča sačuvana u više varijanata. U osmansko doba, jedan ratar iz Agije Paraskevi tražio je svog izgubljenog vola u predelu Tavrosa kada se suočio s razbojnikom. Prema predanju, spasao se zahvaljujući zastupništvu svetog Haralampija i vratio svoju životinju. Priča se nastavlja dolaskom sveštenika i seoskih prvaka na mesto čuda, gde je ustanovljeno godišnje praznovanje. U etnografskim istraživanjima ova priča je zabeležena kao predanje o nastanku sabora.

Kurbani, u mesnoj upotrebi poznat i kao „kulbani“, imao je određenog darodavca, ali je primalac bila cela zajednica. Darodavac je snosio trošak za životinju; jelo pripremljeno od njenog mesa delilo se okupljenima. Hristos Joanidis u svojoj doktorskoj disertaciji o ovom prazniku tumači prinos kao obredni dar selu i ispituje kako su se kroz njega obnavljale veze iseljenika sa zavičajnom zajednicom.

Kiskek i noćni rad

Posle klanja počinjala je, u istorijski zabeleženom obliku običaja, priprema kiskeka. Meso se celu noć kuvalo u velikim kazanima, a kuvanje se nastavljalo sa pšenicom dok jelo ne bi dobilo gustu, kašastu teksturu. Posebna etnografska studija razmatra mesto zajedničkog obroka u hodočašću, prateći čitav put od prinosa životinje do deljenja hrane.

U terenskom zapisu iz 1992. godine, kod kazana su radili muškarci. Ujutru su i dalje mešali smesu u dimu, suznih očiju od vatre na ognjištima. Iza gotovog jela stajali su sati rada, koji se nastavljao dok su pristizali novi hodočasnici.

Posle Svete liturgije i sveštenikovog blagoslova jela usledilo bi deljenje. Okupljeni su čekali sa posudama, često da bi uzeli porcije i za one koji su ostali kod kuće. Povezivanje zavetnog prinosa sa zajedničkim obrokom susreće se i na drugim praznicima na Lezbosu, s razlikama u sastojcima i mesnim nazivima.

Opisi javnog klanja ipak zahtevaju jasno vremensko određenje. Teodora Haralambi u svojoj studiji iz 2024. navodi da su, nakon protesta zbog postupanja sa životinjama, javno klanje i deljenje krvi prisutnima ukinuti. To zapažanje deo je njenog šireg istraživanja o saborima na Lezbosu i promenama prazničnih običaja.

Okićeni konji i konjske trke

Na ulicama sela pažnju privlače konjanici. Negovanje konja i kićenje opreme deo su njihovog javnog pojavljivanja na saboru, a konjanici učestvuju u kretanju okupljenog naroda.

Na pratećoj slici vide se dva bela konja s crnom, ukrašenom opremom i žutonarandžastim pletenim ukrasima iza sedala. Desno, žena sedi u sedlu s malim detetom ispred sebe, a levo muškarac jaše drugog konja. Stolovi dopiru gotovo do samih životinja, na osvetljenoj kaldrmi ispred radnji.

Posebno mesto na saboru imaju konjske trke. Zapis iz 1992. opisuje organizovane trke s uslovima učešća i dodelom nagrada, u kojima su jahači trčali bez sedla. Za dobar deo mlađih učesnika trke su bile glavni razlog dolaska, a priprema za njih nastavljala se od sabora do sabora.

Kompanije među konjanicima

Zajedno s konjanicima kretali su se i svirači. U Arhivu muzičke kulture Severnog Egeja Egejskog univerziteta sačuvan je fotografski zapis iz 1996. na kojem kompanija sastavljena od trube, klarineta i daulija (bubnja) prati konjanike na Saboru bika. Isti arhiv sadrži i dokument iz 1995. s drugačijim sastavom: klarinet i violina, uz dauli. Fotografije beleže određene muzičke sastave i omogućavaju da se vidi kako su različiti instrumenti postojali jedni uz druge na istom saboru.

Limeni duvački instrumenti imaju svoje mesto u ovoj muzičkoj istoriji. Na fotografiji sa saborskog veselja 1953. zabeležen je trombon zajedno sa žičanim i drugim instrumentima, dok stariji dokument, iz 1950, prikazuje sastav s dva trombona. Negde svirači prate konjanike, negde stoje među družinama, pa kafana i ulica postaju produžetak veselja.

Izvori i literatura

• Charalampi, T. (2024). Feasts in Lesbos: Highlighting the Social and Cultural Changes. International Journal of Humanities and Social Science, 14, 385–395.
• Håland, E. J. (2014). The Legend and Popular Festival of Agios (Saint) Charalampos, and its Parallels in the Wider Greek Context, Ancient and Modern. Folk Life, 52(1), 13–48.
• Håland, E. J. (2022). Bull Sacrifice and Communal Meal — Kesketsi: Pilgrimage at a Greek Saint’s Feast. Mediterranean Review, 15(2), 1–27.
• Ιωαννίδης, Χ. (1997). Το πανηγύρι του Αγίου Χαραλάμπους στην Αγία Παρασκευή Λέσβου: Το κουλμπάνι ως τελετουργική συγκρότηση της κοινοτικής ταυτότητος. Doktorska disertacija, Egejski univerzitet. Sažetak u institucionalnom repozitorijumu.
• Egejski univerzitet, Αρχείο Μουσικού Πολιτισμού Βορείου Αιγαίου [Arhiv muzičke kulture Severnog Egeja]. [Kompanija prati konjanike na Saboru bika, 1996]. Fotografski dokument.