Hibris, ata, nemeza: moralne pouke antičkih mitova i tragedija

Kreont ima moć da zabrani sahranu jednog mrtvaca. Ali da li na to ima i pravo? Oko te razlike, između mogućnosti da se odluka nametne i njene pravednosti, u velikoj meri je sazdana Sofoklova „Antigona“. Tebanski kralj će priznati svoju grešku i pokušati da je ispravi, ali tek kada je njegova odluka već dovela do katastrofe.

Hibris, ata, nemeza: tim pojmovima često pristupamo prekoračenju granica i njegovim posledicama u starogrčkoj književnosti. Same priče se, ipak, međusobno razlikuju. Ikara i Sizifa ovde posmatramo kroz mitološko predanje, dok je Prometej glavni junak i jednog sačuvanog tragičkog dela. Njihov susret s Edipom i Kreontom zbližava likove koji pate iz veoma različitih razloga: jedni znaju šta stavljaju na kocku, drugi ne poznaju čak ni sopstveno poreklo.

Šta su značili hibris, ata i nemeza

Hibris može da se ispolji kao uvredljivo ponašanje koje izvire iz osećaja nadmoći. U „Retorici“ (II 2, 1378b) Aristotel preciznije opisuje nanošenje sramote drugome radi zadovoljstva koje počinilac nalazi u njegovom poniženju. Reč tako dobija konkretan sadržaj, vezan za postupke i za upotrebu moći prema drugim ljudima.

Ata zadire u samu sposobnost rasuđivanja. Termin označava pogubnu zabludu, pomračenje uma, a ponekad i nesreću koja sledi. U XIX pevanju „Ilijade“ Agamemnon se poziva na Atu dok objašnjava uvredu koju je naneo Ahilu. Deo odgovornosti prebacuje na božanske sile, iako pristaje da pruži zadovoljenje. Slušamo objašnjenje samog junaka, usred njegovog sukoba s drugim čovekom.

Uz nemezu se vezuje ogorčenje zbog nečeg nedostojnog ili nepravednog. Aristotel u „Retorici“ (II 9) razmatra nemesan kao žalost zbog nezaslužene sreće. Boginja Nemeza povezivana je i sa odmazdom i kažnjavanjem neumerenosti, pa je stekla prepoznatljivo mesto u ikonografiji.

Sled od oholosti do zablude, a odatle do propasti, pruža korisnu interpretativnu shemu. Njena primena traži, međutim, opreznost u svakom delu ponaosob, naročito kada junak ne zna za ključne činjenice ili pati zbog postupka koji je drugima doneo korist.

Ikar: let i uslovi koji ga omogućavaju

U pripovesti rimskog pesnika Ovidija, u „Metamorfozama“ (VIII 183–235), Dedal pravi krila kako bi zajedno sa sinom pobegao s Krita. Upozorava Ikara da se drži srednje putanje: nisko će vlaga otežati krila, visoko će ih sunce uništiti. Zanesen uživanjem u letu, mladić napušta svog vodiča i penje se uvis. Vosak koji drži krila se topi i Ikar pada u more, dozivajući oca.

Priču možemo čitati kao opomenu protiv neumerenosti, ali uz pažnju prema načinu na koji Ovidije pripoveda o padu. Konstrukcija se raspada zbog toplote. Nijedno božanstvo se ne pojavljuje da naredi mladićevu smrt, a sam Dedal je svoj izum uspešno upotrebio da pobegne.

Ikarova greška ispoljava se u trenutku kada se čini da sve funkcioniše. Uspeh leta ga zanese pa previdi njegove uslove, dok otac leti malo ispred njega i zabrinuto se osvrće.

Sizif i pokušaj da se zaobiđe smrt

Sizifa Odisej susreće u svetu mrtvih, u XI pevanju „Odiseje“ (593–600). On gura ogroman kamen ka vrhu, kamen se ponovo skotrlja i napor počinje iznova. Kratak Homerov opis dočarava muku, ne objašnjavajući koji ju je prestup izazvao.

Predanja koja objašnjavaju njegovu kaznu razlikuju se. Prema verziji koja se pripisuje Ferekidu, Sizif rečnom bogu Asopu otkriva Zevsovu vezu s njegovom ćerkom Eginom. Kada Zevs pošalje na njega Tanatosa, Sizif uspeva da ga zatoči. Kasnije izdejstvuje povratak iz Hada, pozivajući se na to da mu nisu odate posmrtne počasti, iako je upravo on to tražio od svoje žene. Prikaz mita na stranicama Brigham Young University razlikuje ta kazivanja od homerske scene, u kojoj razlozi osude ostaju neizrečeni.

Njegovo lukavstvo može se tumačiti kao ponavljani pokušaj da se izuzme iz zajedničke ljudske sudbine. U muci s kamenom svako približavanje kraju biva poništeno. Ostaje telesni napor, koji Homer čini opipljivim kroz znoj i prašinu oko njegove glave.

Prometej: kada prestup koristi ljudima

Teže moralno pitanje otvara „Okovani Prometej“, delo predato pod Eshilovim imenom, mada je njegovo autorstvo dovedeno u pitanje u novijim istraživanjima. Glavni junak je Titan, besmrtno božansko biće, a njegov sukob tiče se opstanka smrtnika.

Prikovan za stenu zato što je pomogao ljudima i dao im vatru, Prometej svoje darove predstavlja kao preduslov civilizacije. Na znanjima koja im je pružio zasniva svoju odbranu, svestan prestupa i njegove cene. Njegov izbor dopušta da se neposlušnost čita kao odgovornost prema onima koji su lišeni moći.

Čiju pravdu gledalac treba da prihvati? Kaznu izriče Zevs, dok se kažnjeni poziva na dobročinstvo koje je učinio ljudima. U razgovoru o Ananki Prometej čak tvrdi da je i Zevs podložan sudbini. U sačuvanom delu sukob ostaje otvoren, a Titan i dalje pruža otpor.

U „Persijancima“, cena kraljevske oholosti

U Eshilovim „Persijancima“, izvedenim 472. godine pre n. e., propast se jasnije vezuje za vladarevo prekoračenje mere. Darijev duh tumači Kserksov pohod njegovim nastojanjem da pokori čak i Helespont, premošćujući more kao da mu može staviti okove. Reč je o teološkom i političkom tumačenju jednog dramskog lika, u delu koje je grčki pesnik napisao o persijskom porazu.

Ali ko plaća kraljevu oholost? Drama uporno ostaje uz poginule u ratu i uz naricanje koje se širi daleko izvan kraljevskog doma. Odluka se donosi na vrhu vlasti, cenu snosi čitavo društvo. Kserks se vraća živ, a Hor u tužbalici traži imena onih koji su izginuli.

Edip: odgovornost u neznanju

U Sofoklovom „Kralju Edipu“ pitanje se premešta na granice ljudskog saznanja. Da bi izbegao proročanstvo da će ubiti oca i spojiti se s majkom, Edip napušta Korint. Ne zna da su Polib i Merope, od kojih se udaljava, njegovi usvojitelji. Na putu bekstva sreće svog pravog oca, Laja, ne znajući ko je on.

Već kao kralj Tebe, uporno traga za Lajevim ubicom. Istraga razotkriva njegov sopstveni identitet i prošlost koju nije poznavao. Gnev i optužbe koje upućuje drugima opterećuju njegovo ponašanje, ali oceubistvo i incest počinjeni su bez znanja o srodstvu. To neznanje otežava svaki pokušaj da se njegov pad shvati kao jednostavna, srazmerna kazna, budući da otkriće pogađa i Jokastu i njihovu decu.

„Antigona“ i prepoznavanje koje dolazi kasno

U „Antigoni“ Kreont zabranjuje sahranu Polinika, koga smatra neprijateljem grada. Antigona se poziva na nepisane božanske zapovesti i na dužnost prema bratu. Ovde se sukobljavaju različiti zahtevi pravde, zajedno s nepopustljivošću likova koji ih brane, o čemu govori i odgovarajući prikaz University College London.

Tiresijino upozorenje Kreont isprva shvata kao koristoljubivo mešanje. Kada se najzad ubedi da promeni odluku, Antigona je već izvršila samoubistvo. Slede samoubistva Hemona i Euridike. On sam ostaje živ, priznajući svoju odgovornost.

Mogućnost da se šteta popravi u međuvremenu se drastično suzila. Kreont može da opozove svoju naredbu, ali ostaje suočen s gubicima koje je ona prouzrokovala u njegovom domu.

Nemeza i Prometej na vazama iz XIX veka

Na prikazanim vazama iz Metropoliten muzeja antika se vraća kroz dekorativnu umetnost XIX veka. Oba dela od terakote izradio je u Kopenhagenu oko 1875. godine Frederick Sonne, a ukrasio V. Wendrich; uzor su im bili mermerni reljefi Bertela Thorvaldsena iz 1825. godine.

Na vazi s Nemezom boginja stoji i drži razvijen svitak pred Zevsom, koji sedi. Pored njegovog prestola vidi se orao. Predstava prikazuje Nemezu kako bogu koji predsedava suđenju čita zapis jednog ljudskog života. Na drugoj vazi Minerva sa šlemom stavlja leptira na glavu male ljudske figure koju je oblikovao Prometej, smešten s desne strane. Leptir simbolizuje dušu.

Ukras od palmeta na vratu i pojas meandra uokviruju scene. Fotografije su crno-bele i pokazuju oštećenja na površini vaza, naročito oko oboda i ukrasnih motiva.