Orfej i Euridika: cena jednog pogleda i granice ljubavi pred smrću

Nadomak izlaza u svet živih Orfej po drugi put gubi Euridiku. Svojom pesmom je ganuo vladare podzemnog sveta i izdejstvovao povratak preminule supruge. Preostaje mu samo da nastavi ne osvrćući se, sve dok ne izađe iz donjeg sveta. Ali on se okreće dok je ona još iza njega. Euridika se vraća među mrtve.

Najopširnije sačuvane antičke pripovesti o tom neuspelom povratku dugujemo dvojici rimskih pesnika: Vergiliju, u četvrtoj knjizi Georgika, i Ovidiju, u desetoj i jedanaestoj knjizi Metamorfoza. Njihove verzije razlikuju se u bitnim tačkama, naročito u opisu Euridikinog poslednjeg trenutka. Kobni pokret dobija drugačiju boju u svakom tekstu, kao i oproštaj žene koja nestaje.

Euridikina smrt i silazak u Had

U obe pripovesti Euridika umire od ujeda zmije. Kod Vergilija ona pokušava da pobegne od Aristeja koji je progoni i, trčeći pored reke, ne vidi zmiju u visokoj travi. Priča je tu deo šireg pripovedanja o Aristejevim nedaćama i gubitku njegovih pčela, koji se pripisuje kazni što su mu je nimfe odredile zbog Euridikine smrti.

Ovidije izostavlja tu poteru. Mlada nevesta šeta travom u društvu najada kada je smrtonosna zmija ujede za članak. Venčanje je već bilo obeleženo zlim predznacima: Himenejeva buktinja se dimila ne dajući čist plamen. Pre nego što se zmija uopšte pojavi, pesnik je nemir uneo u sam svadbeni obred.

Iz žalosti se rađa odluka o silasku. Obojica pesnika smeštaju na rt Tenar, na južnom kraju Peloponeza, ulaz kroz koji Orfej prolazi u Had. Njegov silazak, odnosno ulazak živog čoveka u mesto mrtvih, preduzet je da bi zatražio Euridiku natrag.

Muzika pred Plutonom i Persefonom

U Ovidijevim Metamorfozama Orfej izlazi pred Plutona i Persefonu i svoju molbu prati lirom. Priznaje da će svi ljudi jednom dospeti pod njihovu vlast, pa će se i Euridika vratiti kada ispuni godine koje joj pripadaju. Traži da joj se podari vreme života koje joj je prerano oduzeto.

U molbi ima mesta i za smelo podsećanje: ako je istinita stara priča o otmici Persefone, onda je Ljubav spojila i same vladare podzemnog sveta. Orfej se služi tim srodstvom iskustva kako bi poduprao svoj zahtev. Tako junak oblikuje svoj argument u spevu, u kome otmica postaje deo njegovog sopstvenog nastojanja da ubedi.

Pesma nakratko obustavlja muke. Iksion prestaje da se okreće na svom točku, Sizif seda na svoj kamen. Čak i Erinije plaču, kako beleži Ovidije, pripisujući taj događaj predanju. Dok se pesma čuje, osuđenici prekidaju beskrajne pokrete svoje kazne.

Ganuta su oba božanstva. Euridika je pozvana iz reda tek pristiglih senki i prilazi polako, jer joj rana još otežava hod. To kašnjenje koraka dobiće na težini nešto kasnije, na uzlaznom putu ka izlazu.

Uslov povratka

Zajedno s Euridikom Orfej prima i zabranu: dok traje izlazak iz podzemnog sveta, ne sme da okrene pogled unazad. Ako se osvrne, ustupak se poništava.

Uslov se često pripisuje isključivo Plutonu. U Ovidijevom latinskom tekstu oba vladara prihvataju molbu, a pravilo se izriče bez navođenja onoga ko ga objavljuje. Vergilije pak preciznije navodi da je Persefona odredila da Euridika ide iza svog muža. Izričito pominjanje boginje ima značaj, naročito kada kasnija prepričavanja ceo dogovor pripisuju njenom suprugu.

Pesnici ne daju izričito obrazloženje za izbor tog uslova. Možemo ga čitati kao iskušenje poverenja: Orfej mora da nastavi oslanjajući se na obećanje, bez potvrde koju bi mu pružio pogled na Euridiku. Reč je o tumačenju prizora koje pripovest dopušta, ali ne nameće.

Trenutak pogleda i sumnja

Kod Ovidija je uspon mračan i nem. Površina zemlje je već blizu kada Orfej, u strahu da Euridika ne zaostane i željan da je vidi, okreće oči. Taj stih povezuje pokret s brigom ljubavnika i s čežnjom da je ugleda. Sumnja da su ga bogovi obmanuli ne iznosi se.

Na tom usponu Orfej je lišen upravo onog lica zbog kojeg je dospeo dovde. Euridika mu je tek vraćena, a ipak mora da hoda ne videći je. Ako njegovo okretanje čitamo kao sumnju, ona se tiče straha da se ponovo ne izgubi ona koja ga prati, posle prve iznenadne smrti.

Vergilije drugačije opisuje taj događaj. Iznenadno ludilo obuzima ljubavnika i on, izgubivši svest o uslovu, zastaje i okreće se ka Euridici, gotovo na samom pragu svetlosti. Pesnik se čak upliće primedbom punom saosećanja: greška bi mogla biti oproštena kad bi mrtvi znali za oproštaj.

Na pragu svetlosti, s izlazom tako blizu, pogled poništava ustupak. Kod Vergilija trostruki tresak iz dubina podzemnog sveta prati raskid dogovora.

Euridika se gubi po drugi put

U Georgikama Euridika dobija poslednju reč. Pita se kakvo je ludilo upropastilo oboje, oseća kako joj san smrti prekriva oči i oprašta se od Orfeja pružajući ruke ka njemu. Zatim iščezava kao dim u vazduhu. Na trenutak pripovest prelazi u njeno sopstveno iskustvo, dok pruža nemoćne ruke u tami.

Ovidijeva Euridika odlazi uz jedva čujno zbogom. Pripovedač napominje da se nije žalila na muža, jer jedino što bi mu mogla zameriti jeste to što ju je voleo. Objašnjenje daje pripovedač; od nje same čujemo samo oproštaj.

Ljubav pokreće silazak i u Ovidijevoj verziji ima udela u grešci koja osujećuje povratak. Kada bismo sve pripisali nedostatku poverenja, umanjili bismo napetost prizora. Ostaje teškoća onog čekanja, kada je Euridika vraćena, a Orfej još ne sme da je pogleda.

Orfej među životinjama u umetnosti renesanse

Drugu stranu njegove moći pokazuje bronzani reljef Orfej svira životinjama, delo s početka 16. veka koje se čuva u Metropoliten muzeju umetnosti u Njujorku. Italijanska plaketa ima prečnik od svega 10,5 centimetara i katalogizovana je pod imenom „Orpheus Master“, uslovnim nazivom njenog tvorca.

U središtu kružnog polja sedi muzičar, nag, dok drapirana tkanina pada s njegovog sedišta. Glava mu je okrenuta ka levoj strani prizora, a jedna noga se pruža dijagonalno nadole udesno. Iznad figure šire se grane drveta s pticama; sa strana stoje životinje, među njima desno jelen s velikim rogovima. Žičani instrument koji Orfej drži svira se gudalom. Taj detalj prenosi antičkog pevača u renesansni svet zanatlije, u kojem se mogao prepoznati instrument drugačiji od lire iz pesničkih izvora.

Euridike nema na prikazu, koji je usredsređen na čar muzike nad životinjama. U odnosu na silazak u Had, reljef osvetljava drugu stranu iste ličnosti: muzičara koji oko sebe okuplja stvorenja i zadržava njihovu pažnju.

Drugi susret u podzemnom svetu

Ovidije se vraća paru u jedanaestoj knjizi, u stihovima 61–66. Pošto su ga tračke menade rastrgle, Orfejeva senka ponovo silazi u predele koje poznaje. Na poljima pobožnih traži Euridiku i, kad je nađe, grli je.

Sada zajedno šetaju podzemnim svetom. Čas jedno pored drugog, čas jedno iza drugog – i tako se pesnik vraća upravo onom pokretu koji je izazvao drugi gubitak. Orfej sada može bezbedno da se okrene i pogleda Euridiku, u predelima u koje je i sam dospeo.