Sveti Adalbert Praški: život i evropsko sećanje

Sveti Adalbert Praški, u češkom predanju poznat kao Vojtjeh, a u poljskom kao Vojćeh, bio je episkop grada u kome se hrišćanska organizacija tek oblikovala, ali je njegovo delovanje prešlo granice Češke i ušlo u evropski prostor u kome je crkvena misija bila tesno povezana sa odnosima među vladarima. Rođen oko 956. godine, a ubijen 23. aprila 997. tokom misije među Prusima, posle smrti je stekao posebno mesto u istoriji srednje Evrope. Njegova povezanost sa različitim mestima objašnjava i to što ga izvori pominju pod više imena, koja se sva odnose na istu ličnost.

Iz Češke na praški episkopski presto

U porodici Slavnikovića, sa sedištem u Libicama u Češkoj, rodio se budući episkop, sin Slavnika i Strezislave. Takvo poreklo obezbeđivalo mu je pristup obrazovanju, ali ga je istovremeno smeštalo u mrežu moćnih porodica oblasti, od kojih crkvena karijera teško da je mogla ostati netaknuta. Hagiografska kazivanja povezuju njegovo posvećenje Crkvi sa teškom bolešću u detinjstvu i sa zavetom roditelja, što spada u način na koji su biografi predstavljali rani poziv jednog svetitelja.

Školovanje u Magdeburgu dovelo ga je u dodir sa latinskom crkvenom učenošću i sa arhiepiskopom Adalbertom, čije je ime primio. Vrativši se u Češku, stupio je u sveštenstvo i, posle smrti Titmara, prvog episkopa praškog, izabran je za njegovog naslednika; njegova episkopska hirotonija smešta se u 983. godinu. Bio je, dakle, drugi episkop praški, u vreme kada je katedra crkveno potpadala pod Majnc.

U predanju o njegovom životu značajno mesto zauzima slika strogog pastira, koji je svoja sredstva usmeravao siromašnima i protivio se trgovini hrišćanskim zarobljenicima. Ipak, treba primetiti da su ti opisi sačuvani uglavnom kroz tekstove pisane da bi istakli njegovu svetost. U njima sukobi episkopa sa okruženjem dobijaju i uzornu funkciju, jer prikazuju teškoće pastirske odgovornosti.

Odlasci sa katedre i monaški život

Dva Adalbertova boravka u Italiji spadaju među najviše raspravljane tačke njegove biografije. U Rimu se nastanio u manastiru Svetih Bonifacija i Aleksija na brdu Aventinu, gde mu je monaški život pružao drugačiji okvir od upravljanja eparhijom, a da to nije značilo da je njegova veza sa praškom katedrom konačno raskinuta.

Prema hronološkom preispitivanju istoričara Davida Kalhousa, prvi rimski boravak traje od druge polovine 989. do sredine 992, a drugi od jeseni 995. do juna 996. godine. Istraživač čak predlaže da se prvi odlazak posmatra pre kao hodočašće nego kao puko bekstvo od predstojećeg sukoba, dok za drugi jasnije priznaje pretnju opasnosti. Ova studija pokazuje koliko drugačije može biti razumevanje jednog života kada se provere vremenski razmaci i namere njegovih pripovedača.

Povratak u Prag i novi odlazak treba, prema tome, čitati u okolnostima epohe, kada je nametanje crkvenih pravila zadiralo u ustaljene društvene običaje i moglo naići na otpor moćnih činilaca. Kada bismo sve te teškoće pripisali isključivo karakteru episkopa ili, uopšteno, ponašanju jednog naroda, suzili bismo priču o kojoj imamo samo fragmentarna svedočanstva.

Kako čitati najstarija žitija

Adalbertov život poznajemo pre svega iz dva rana latinska hagiografska dela: iz Vita prior, koje se tradicionalno pripisivalo Jovanu Kanapariju, i iz žitija koje je napisao Bruno Kverfurtski. Vremenska blizina događajima daje im posebnu vrednost, dok njihova priroda žitija svetitelja zahteva da se istovremeno ispituju istorijska građa i način na koji je pripovest uređena.

Kada je reč o nastanku dela Vita prior, predlagana su različita tumačenja o autoru i sredini iz koje potiče, a sačuvano je i više obrada teksta. Ta rasprava tiče se i slike same ličnosti, budući da su izbor nekog događaja, razvijanje sukoba ili naglasak na monaškom pozivu mogli služiti određenom uzoru svetosti.

Sličnu opreznost zahtevaju i kazivanja o njegovoj vezi sa Ugarskom i o krštenju budućeg kralja Stefana, koja su veoma široko ušla u njegovu crkvenu biografiju. To predanje može se navesti kao predanje, uz otvoreno pitanje tačnog datuma i okolnosti, umesto da se njime s izvesnošću popunjavaju praznine njegovog puta.

Misija među Prusima i mučeništvo

Uz podršku poljskog vladara Boleslava I, Adalbert se 997. godine uputio ka južnom Baltiku da propoveda Prusima. Reč je o starim baltičkim narodima srodnim Litvancima, čiji identitet treba razlikovati od kasnije nemačke Pruske, kako bi pripovest ostala u okvirima geografije i političkih prilika X veka.

Misija je naišla na otpor i završila se njegovom smrću 23. aprila 997. Kazivanja opisuju oružani napad i odsecanje glave, dok tačno mesto i pojedine pojedinosti njegovih poslednjih dana ostaju predmet rasprave. Njegovi saputnici su preživeli i preneli vest, što je omogućilo da se sačuva sećanje na misiju i da se potraže njegove mošti.

Na ovom mestu istorijska distanca ima naročit značaj. Kasniji opisi religije Prusa često potiču od hrišćanskih pisaca sa različitim iskustvima i ciljevima, pa njihovo neizmenjeno prenošenje u Adalbertovo vreme može stvoriti jednoobraznu sliku zajednica čije su nam unutrašnje razlike tek ograničeno poznate.

Gnjezno i oblikovanje njegovog poštovanja

Boleslav je obezbedio povratak tela i njegovo sahranjivanje u Gnjeznu, gde je grob brzo postao hodočasničko središte. Poznata priča da je za otkup dato zlato jednako težini tela pripada predanju koje je pratilo prenos moštiju i veoma slikovito izražava vrednost koja im se pridavala.

U 999. godinu smešta se njegova kanonizacija od strane pape Silvestra II, a 1000. godine car Oton III poklonio se njegovom grobu. Poseta je bila povezana sa osnivanjem Gnjeznanske arhiepiskopije i sa jačanjem crkvenog položaja poljske kneževine, u okruženju u kome je poštovanje jednog mučenika moglo uticati i na javno priznanje nekog mesta. Taj odnos ispituje Monika Salmon-Sijama u svojoj studiji o rađanju njegovog kulta u srednjovekovnoj Poljskoj.

U Katoličkoj crkvi njegov spomen praznuje se 23. aprila, sa posebnim značajem u zemljama srednje Evrope. Isti datum zabeležen je i u pravoslavnim mesecoslovima, a u zajednicama koje se drže julijanskog kalendara crkveni 23. april danas odgovara 6. maju građanskog kalendara. Njegovo prisustvo u obe tradicije povezano je sa njegovim mestom među svetiteljima koji su živeli pre raskola 1054. godine.

Njegov lik u slikarstvu i na relikvijaru

Na slici Majstora iz Egenburga, nastaloj oko 1490–1500, Adalbert je prikazan levo, sa episkopskom mitrom i palicom, držeći otvorenu knjigu, a pored njega stoji sveti Prokopije Sazavski. Zlatna pozadina i odežde smeštaju figure u slikarski jezik poznosrednjovekovne evropske umetnosti, nekoliko vekova posle života prikazanih ličnosti. Delo se čuva u Metropoliten muzeju u Njujorku.

Drugačiju upotrebu njegovog lika vidimo na relikvijaru iz riznice Svetog Vita u Pragu, gde je svetitelj prikazan kao poprsje od delimično pozlaćenog srebra, sa mitrom ukrašenom kamenjem. Dar Vladislava II zabeležen je u popisu riznice iz 1503, a srodni dokumenti povezuju izradu poprsja domaćih svetitelja zaštitnika sa radovima iz 1498–1500. godine. Lik episkopa tada je već bio deo liturgijskog života katedrale, jer su se relikvijari o velikim praznicima postavljali na glavni oltar.

Izvori i literatura

• Bayerische Akademie der Wissenschaften. Vita s. Adalberti episcopi Pragensis. Geschichtsquellen des deutschen Mittelalters, br. 3051.
• Bayerische Akademie der Wissenschaften. Vitae s. Adalberti episcopi Pragensis recensio I. Geschichtsquellen des deutschen Mittelalters, br. 718.
• Davies, N. (1997). Adalbert or Wojciech: Gdansk and Danzig. A Multinational Millennium 997–1997. School of Slavonic and East European Studies, University of London.
• Kalhous, D. (2012). „Svědectví z první ruky? Nad „pramennou hodnotou” nejstarších vojtěšských legend“. Historia Slavorum Occidentis, 1(2), 37–58. Videti i univerzitetski sažetak.
• Metropolitan Museum of Art. Saint Adalbert and Saint Procopius. Majstor iz Egenburga, oko 1490–1500, br. 44.147.1.
• Pavelec, P. (ur.) (2014). Hrady a zámky objevované a opěvované. Národní památkový ústav, str. 67.
• Salmon-Siama, M. (2011). „La couronne et la sépulture, ou la naissance du culte de saint Adalbert de Prague en Pologne médiévale“. Iris, 32, 153–168.
• Schmale, F.-J. (1953). „Adalbert (heilig)“. Neue Deutsche Biographie, 1, 45–46.