Bogooci Joakim i Ana u manastiru Pantanasi u Mistri

Joakim zabacuje glavu unazad tako naglo da mu se lice gotovo okreće u profil, i širi ruke ka tački koja se nalazi iznad njega. Naspram njega Ana, ogrnuta crvenim maforionom, takođe podiže dlanove u istom pravcu. Bogooci Joakim i Ana deo su živopisa iz XV veka u katolikonu manastira Pantanase u Mistri. Crkvu je 1428. godine osnovao protostrator Jovan Frangopul, prema podacima Evropskog centra za vizantijske i postvizantijske spomenike (EKBMM). Obe figure prikazane su u punoj visini i stoje u uskim uspravnim poljima, uokvirenim crvenim trakama. Između njih otvara se luk sa oslikanim intradosom.

Ktitora znamo po monogramima na prozorima i na jugozapadnom kapitelu. O njemu svedoči i stihovani natpis u podnožju kupole zapadne galerije. Frangopul je bio jedna od najmoćnijih ličnosti Despotovine Moreje u doba Teodora II Paleologa. Živopis iz XV veka prvi put je objavljen 1910. godine, u albumu Gabrijela Mijea (Gabriel Millet) posvećenom vizantijskim spomenicima Mistre. Ikonografske programe tamošnjih crkava celovito je proučila Sizi Difren (Suzy Dufrenne) 1970. godine.

Roditelji Bogorodice u oltarskom prostoru

Mesto koje figure zauzimaju u hramu u velikoj meri objašnjava njihov gest. Melita Emanuel (Melita Emmanuel) proučavala je programe Mistre u vezi s njihovim ktitorima. U Pantanasi ona smešta roditelje Presvete Bogorodice, u molitvenom stavu, u oltarski prostor, zajedno s Hristom Vaznesenja i Bogorodicom u apsidi. Prema njenom tumačenju, dva arhanđela i apostoli Petar i Pavle naslikani su na stubovima koji nose središnju kupolu. Celinu ona čita kao Deisis razvijen gotovo u tri dimenzije, koji se odnosi na spasenje i zagrobni život (Religious Imagery in Mystra).

Oko figura nema nikakve narativne scenografije. Nema kuće, vrta ni hrama, samo tamna, gotovo crna pozadina i zeleni pojas tla pod nogama. Par tako preuzima ulogu posrednika. Njihova povest, kako je prenosi apokrifno Protojevanđelje Jakovljevo, prikazuje rođenje Marije kao Božji odgovor na molitvu supružnika za dete. Emanuel se na tu vezu poziva kada govori o jednoj drugoj predstavi u Mistri, Rođenju Bogorodice u jugoistočnom paraklisu Svete Sofije. U Pantanasi je molitva roditelja uklopljena u širu razmeru, razmeru oltarskog prostora.

U samoj Mistri bogooci su se već ranije pojavili, ali drugačije, u priprati Odigitrije (Afendiko). Tamo stoje sa obe strane Bogorodice Živonosni Istočnik, u timpanonu iznad ulaza u naos. Joakim je prikazan do butina, s jednom rukom u molitvenom gestu, dok Ana drži ruke prekrštene ispred sebe. Rodoniki Eceoglu (Rhodoniki Etzeoglou) datuje ovo slikarstvo u petogodište 1315–1320 (Ο ναός της Οδηγητρίας του Βροντοχίου στον Μυστρά [Crkva Odigitrije manastira Vrontohiona u Mistri]). Anastasios Tancis (Anastasios Tantsis), naprotiv, smešta ga znatno kasnije, u kraj XIV veka. Koje god se datovanje prihvati, razlika u odnosu na Pantanasu je velika. Roditelji više ne prate, unutar istog kadra, središnju bogorodičinu predstavu. Stoje u punoj visini i odvojeno, svako u svom polju, a njihova molitva prelazi preko praznine luka.

Joakim

Figura se kreće u dva suprotna smera. Telo napreduje ka otvoru, s jednom nogom isturenom napred i blago savijenim kolenom, dok se šija isteže unazad i naviše. Vrat je izveden svetlim površinama i tamnim linijama koje naglašavaju tetive. Iznad njega mala glava s kratkom kovrdžavom kosom i bradom urađena je gustim belim potezima četkice preko sivosmeđeg tona. Na licu oker inkarnata prelazi u maslinastozelene senke. Beli odsevi padaju na čelo, jagodicu i hrbat nosa, a veliko oko upravljeno je naviše. Oreol, oker boje s belom konturom, zaostaje za pokretom i ne obuhvata ga.

Obe šake, dugih prstiju i otvorenih dlanova, podignute su na različitu visinu, jedna blizu grudi, a druga više i isturenije. Hiton je svetle sivoplave boje, gotovo srebrnast, sa širokom crvenosmeđom trakom na nadlaktici. Ružičastosmeđi himation prelazi koso preko torza i pada s podlaktice u dugom naboru. U donjem delu obavija noge i završava se kod članaka vrtložnim porubom. Odsevi na himationu su oštri i uglasti, ponegde u obliku šiljka na butini i na potkolenici, i dočaravaju više ritam tkanine nego volumen tela.

U gornjem delu polja, desno od oreola, sačuvan je natpis s njegovim imenom, ispisan velikim slovima. Levo se razaznaje jedno izdvojeno slovo, koje verovatno pripada skraćenici počasnog epiteta.

Ana i stanje slikanog sloja

Ana je okrenuta ulevo u odnosu na posmatrača, prema luku, a lice joj je, u tri četvrtine, upravljeno naviše. Maforion jarke crvenonarandžaste boje pokriva glavu i ramena i spušta se do ispod kolena. Krajevi mu sa strane padaju u izlomljenim, stepenastim naborima, razvijenijim na strani leđa. Ispod njega tamni sivozeleni hiton doseže do stopala, gde se vidi crvena obuća. Obe ruke Ana podiže ispred grudi, s dlanovima okrenutim ka lučnom otvoru. Na zglobu se vidi svetli sivoplavi završetak rukava sa crvenom trakom.

Od dve figure veća oštećenja pretrpela je Ana. Lice je potamnelo, a crte se jedva razaznaju. Tamne mrlje šire se po maforionu, a u donjem delu polja slikani sloj sačuvan je samo fragmentarno. Između figure i luka beli pojas maltera, bez slikanog sloja, prekida kontinuitet. Natpis s njenim imenom sačuvan je visoko, desno od oreola.

Boja, linija i oslikani luk

Koloristička ekonomija počiva na nekoliko snažnih kontrasta: Joakimov srebrnasti hiton i ružičasti himation, Anin crveni maforion, oker oreola na tamnoj pozadini. Zelena boja tla povezuje ih u donjem delu. Proporcije su vitke, a glave male u odnosu na visoka tela. Beli odsevi, naneti kratkim i sigurnim potezima, organizuju površine gotovo grafički. Na stranici EKBMM-a živopis Pantanase opisan je kao nastavak živopisa Odigitrije i Perivlepte. Ubraja se tamo i među najznačajnija ostvarenja poslednje faze paleološkog slikarstva. Pitanjem uzora kojima se služila radionica bavila se Dula Muriki (Doula Mouriki) u studiji iz 1991. godine, u kojoj se živopis ove crkve razmatra kao svedočanstvo o uzorima jedne slikarske radionice XV veka.

Sam luk pripada kompoziciji više nego što se na prvi pogled čini. Njegovo čelo i intrados prekriveni su okerom i crvenkastim tonovima, preko kojih se pruža zeleni vijugavi biljni ornament. Iza njega beli zid završava se tamnim otvorom. Bogooci se naginju jedno prema drugom iznad te dubine, s dlanovima okrenutim u istom pravcu. Praznina između njih ostaje u sredini predstave.