Antička Grčka i Rim: građanstvo, oligantropija i granice političkog jedinstva

Grčki gradovi imali su zajednički jezik i zajednička svetilišta, Olimpiju ili Delfe, pa ipak nikada nisu obrazovali jedinstvenu državu. Rim je, nasuprot tome, grad u Laciju bez ikakve naročite prednosti na početku, do ranog 3. veka p. n. e. stavio pod svoju vlast najveći deo Apeninskog poluostrva. Ta suprotnost se u novijoj istoriografiji ponavljala toliko često da je na kraju počela da se smatra samorazumljivom. Manje su samorazumljiva objašnjenja koja su za nju davana. Najstarije pripisuje rascepkanost tlu, planinama, dakle, koje razdvajaju doline, i moru koje izoluje ostrva. Drugo, maglovitije, govori o nekakvoj urođenoj sklonosti Grka ka autonomiji, kao da je reč o crti njihovog karaktera, a ne o političkom stavu sa istorijskim uzrocima.

Geografsko objašnjenje drži se slabije nego što izgleda kada se proveri na samoj Italiji. Tamo Apenini presecaju poluostrvo celom njegovom dužinom, a Rim se suočio s narodima koji nisu govorili njegovim jezikom: Etrurcima, Sabinjanima, Ekvima, Volscima, Samnitima i Grcima iz kolonija na jugu. Njegov zadatak bio je stoga dvostruk, da najpre pokori, a potom asimiluje, dok su Sparta i Atina, kada su se borile za vođstvo u grčkom svetu, imale naspram sebe ljude istog jezika. Naravno, i to poređenje ima svoje granice. Grčki svet nije bio ograničen na Egej i južni Balkan, već se protezao od Masalije do obala Crnog mora, i nijedna država klasičnog doba ne bi mogla da kontroliše tako raštrkanu mrežu gradova. Ali to što su se Spartanci i Atinjani decenijama borili za prvenstvo, i što je Peloponeski rat, od 431. do 404. godine p. n. e., u suštini bio upravo takva borba, pokazuje da ideja jedinstvenog političkog prostora nije bila strana, bar u jezgru tog sveta. Nedostajao je način.

Rimsko rešenje: stupnjevito građanstvo

Taj način Rim je izgrađivao postepeno, i ne bez krvi, kroz ratove protiv suseda koji nisu bili ništa manje surovi od sukoba grčkih gradova međusobno. Uređenje nametnuto 338. godine p. n. e., posle pobede nad Latinima, koje Tit Livije podrobno prenosi u svojoj istoriji Rima, pokazuje koliko je malo ta politika imala veze s velikodušnošću. Lanuvijum, Aricija, Nomentum i Pedum dobili su puno rimsko građanstvo, a Tuskulum je zadržao prava koja je već imao. Kapua i pojedini gradovi Kampanije stekli su privatna prava rimskog građanina, ali bez prava glasa. Ostalim latinskim gradovima zabranjeno je da međusobno sklapaju brakove, da trguju jedni s drugima i da se okupljaju na zajedničkim skupštinama, da imaju, drugim rečima, bilo kakav odnos koji ne bi išao preko Rima.

Uključivanje je, dakle, išlo ruku pod ruku s izolovanjem, i upravo taj dvostruki karakter u velikoj meri objašnjava postojanost rimskog sistema. Svaka zajednica bila je vezana za središte sopstvenim, zasebnim odnosom. Lestvica prava ostavljala je prostor za uspon onome ko ostane veran, a građansko telo raslo je brzinom kakvu nijedan grčki grad nije upoznao. Za 293. godinu p. n. e. Livije beleži popis od 262.321 građanina. Savremeni istraživači raspravljaju koga su tačno obuhvatali ti brojevi, ali red veličine ne ostavlja mesta nesporazumu kada se uporedi s nekoliko desetina hiljada građana najmnogoljudnijeg grčkog grada.

Na tu rezervu ljudi naišao je Pir iz Epira kada je 280. godine p. n. e. prešao u Italiju da pomogne Tarentu. Pobedio je kod Herakleje i kod Askuluma, uz gubitke po kojima je kasnije nazvana „Pirova pobeda“, ali se rimski savez nije raspao. Plutarh navodi Pirovog poslanika, tesalskog besednika Kineju, da Rim uporedi s Lernejskom hidrom, jer su se njegove vojske ponovo rađale ma koliko bile desetkovane. Istom krugu pripovesti pripada i prizor s Gajem Fabricijem Luscinom, koga je Pir, opet prema Plutarhu, pokušao da uplaši tako što je iznenada iza njega doveo slona. Taj prizor naslikao je Ferdinand Bol 1656. za amsterdamsku gradsku većnicu, kao primer nepokolebljive građanske vrline. Ove pripovesti zapisane su gotovo četiri veka posle događaja i imaju sva obeležja moralnog primera. To ne poništava ono bitno: Pir je dobijao bitke protiv države koja je mogla da nadoknadi svoje gubitke, dok on to nije mogao.

Ipak bi bilo pogrešno zamišljati širenje rimskog građanstva kao gladak i dobrovoljan proces. Italski saveznici su dva veka davali vojnike za rimske pohode, a da nisu učestvovali u odlukama. Morali su da se late oružja u Savezničkom ratu 91-88. godine p. n. e. kako bi iznudili ravnopravnost koju je Rim oklevao da im prizna, i tek tada je rimsko građanstvo obuhvatilo Italiju južno od reke Po.

Sparta: građansko telo koje se smanjivalo

Dok je Rim rastao, Sparta se smanjivala. Brojke koje nam prenose antički pisci daleko su od popisa u današnjem smislu, ali sve pokazuju u istom pravcu. Herodot navodi prognanog kralja Demarata da Kserksu, 480. godine p. n. e., kaže kako je muškaraca u Sparti bilo oko osam hiljada. Vek i po kasnije Aristotel beleži u Politici da grad više nema ni hiljadu, iako bi njegova zemlja, po njegovom mišljenju, mogla da prehrani hiljadu i pet stotina konjanika i trideset hiljada hoplita. Plutarh, za vreme Agisa IV sredinom 3. veka, piše u Agisovom životopisu da nije ostalo više od sedam stotina Spartijata, i da je od njih jedva stotinak posedovalo zemlju i posed.

Mehanizam ovog opadanja nije tajna. Status punopravnog građanina, jednog od „jednakih“ (homoioi), kako su ih nazivali, pretpostavljao je zemljišni posed i redovan doprinos za sisitije, zajedničke obede. Ko više nije mogao da podmiri doprinos, padao je u nižu kategoriju, bez političkih prava. Nije postojao sistematski mehanizam obnavljanja građanskog tela iz redova perieka ili helota, a primanje stranaca u stalež Spartijata ostajalo je krajnje retko. Aristotel je već video koren problema u koncentraciji zemlje u malo ruku.

Kada je došao pokušaj obnove, došao je kasno. Agis IV predložio je otpis dugova i novu podelu zemlje i pogubljen je 241. godine p. n. e. Nekoliko godina kasnije Kleomen III sproveo je veliki deo istog programa, dao građanstvo periecima i obrazovao odred od četiri hiljade hoplita. Ipak, poražen je kod Selasije 222. godine p. n. e. od makedonskog kralja Antigona III Dosona, koji je, prema Polibiju, ostavio u Sparti kao upravnika Beoćanina Brahila. Dvojica kraljeva reformatora lako se mešaju kada se razmatraju zajedno. Antigon se, međutim, suočio samo s Kleomenom, jer je Agis umro gotovo dvadeset godina ranije, a taj poraz doveo je Spartu pod neposredan makedonski uticaj.

Atina: otvorenija, ali ne i otvorena

Atina nije upoznala spartansku oligantropiju i često se predstavlja kao suprotan primer: grad u kome je metek mogao da postane građanin i u kome su ratni gubici nadoknađivani novim građanima. Ta slika zahteva ispravku. Za atinsko građansko telo Herodot koristi, u retoričkoj formulaciji koja se odnosi na početak 5. veka, broj od trideset hiljada Atinjana. Ali zakon izglasan 451/0. godine p. n. e. na Periklov predlog, kako obaveštava Atinski ustav, ograničio je građanstvo na one čija su oba roditelja bila Atinjani. Primanje stranaca u građanstvo zahtevalo je posebnu odluku narodne skupštine i ostalo je izuzetak. I hegemonija grada, Delski savez koji prikazuje karta iz 431. godine p. n. e., počivala je na danku i posadama, bez ikakvog predviđenog učešća saveznika u političkim pravima. Dodela atinskog građanstva Samljanima 405. godine p. n. e., posle katastrofe kod Egospotamija, došla je kada grad više nije imao flotu kojom bi ga branio.

Suđenje strategama posle Arginusa

U toj Atini, dvadeset šeste godine rata, odigrala se epizoda na koju se često pozivaju oni koji žele da pokažu kuda je vodilo odsustvo institucionalnih kočnica u narodnoj skupštini. U leto 406. godine p. n. e. atinska flota pobedila je Peloponežane kod Arginusa, ostrvaca kraj maloazijske obale, naspram Lezbosa. U pomorskoj bici poginuo je spartanski navarh Kalikratida, a protivnici su izgubili, prema Euriptolemu, sedamdeset brodova. Ksenofont najpre navodi da su Atinjani izgubili dvadeset pet brodova zajedno s posadama, izuzev nekolicine ljudi koji su se spasli, dok se kasnije, u Euriptolemovom govoru, govori o dvanaest izgubljenih brodova i o četrdeset sedam brodova koji su bili određeni za prikupljanje brodolomnika. Stratezi su poverili spasavanje tih četrdeset sedam brodova trijerarsima Teramenu i Trasibulu, a sami su zaplovili protiv neprijatelja kod Mitilene. Oluja je, međutim, osujetila oba plana, i brodolomnici su nastradali.

Za ono što je usledilo u Atini, naš glavni izvor je Ksenofontova pripovest. Od osam stratega iz bitke, dvojica se nisu vratila. Šestorica koja su se vratila, među njima i Perikle, sin istoimenog državnika i Aspazije, bačeni su u zatvor i branili su se pred prvom skupštinom, kratko i bez vremena koje je propisivao zakon. Ipak su bili veoma blizu da ubede skupštinu, sve dok odluka nije odložena jer se smračilo i u glasanju se više nisu mogle razaznati podignute ruke. U međuvremenu su proslavljene Apaturije, praznik na kome su se okupljali srodnici. Na sledećoj skupštini veće je izneo Kaliksenov predlog: da Atinjani glasaju po filama, sa po dve urne za svaku, o krivici ili nevinosti svih stratega zajedno, jednim jedinim glasanjem.

Prema Ksenofontovoj pripovesti, nezakonito je bilo zajedničko suđenje svim strategama jednim glasanjem umesto posebnog postupka za svakog od njih, i oko toga se okupio otpor. Euriptolem, Pisijanaktov sin i rođak jednog od optuženih, podneo je zajedno s drugima tužbu zbog nezakonitosti protiv Kaliksena. Mnoštvo je, međutim, vikalo da je strašno sprečavati narod da čini šta hoće, a kada je Likisk predložio da se istim glasanjem sudi i onima koji ustraju na tužbi, oni su odustali. Od pritana, čija je dužnost bila da pitanje stave na glasanje, neki su u početku odbili, pod istom pretnjom su popustili. Izuzetak je ostao jedino Sokrat, Sofroniskov sin, koji je izjavio da neće učiniti ništa protivno zakonu. Euriptolem je tada predložio da se svakome sudi posebno, u skladu sa strogom Kanonovom odlukom. Podsetio je i na to da se jedan od stratega i sam spasao na brodu kojim se nije moglo upravljati i da mu je u tom trenutku bio potreban neko ko bi ga pokupio. Njegov predlog je prevagnuo u prvom glasanju, ali je Meneklov prigovor pod zakletvom doveo do drugog, u kome je pobedio predlog veća. Osuđena su sva osmorica, a šestorica koja su se nalazila u gradu pogubljena su.

Ksenofont je bio savremenik događaja, ali je Helenska istorija napisao dosta godina kasnije, kao Sokratov učenik i s vidljivom rezervom prema radikalnoj demokratiji. Njegova verzija svaljuje veliki deo odgovornosti na Teramena i na lažne ožalošćene koje je on, prema Ksenofontu, poslao u skupštinu posle Apaturija. U ključnim tačkama ona se razlikuje od pripovesti Diodora, koji je pisao tri i po veka kasnije, oslanjajući se, prema preovlađujućem mišljenju, na Efora. Od vremena Džordža Grouta (George Grote), engleskog istoričara 19. veka koji je preuzeo odbranu atinske demokratije od njenih kritičara, nauka je naginjala tome da da prednost Diodoru, i tek je nedavno ta sklonost počela da se dovodi u pitanje. Ni Sokratova uloga nije opisana na isti način u svim izvorima. U Platonovoj Odbrani Sokratovoj i u Helenskoj istoriji on se pojavljuje kao jedan od pritana, dok je u Ksenofontovim Uspomenama o Sokratu epistat, odnosno predsedavajući skupštine tog dana.

Starija esejistika pripisivala je pomamu skupštine građanskom telu koje su navodno izmenili novi građani bez veza s gradom, a za tu tezu izvori ne pružaju oslonac. Verovatnije izgleda drugo tumačenje: suđenje je pokazalo šta je mogla da znači suverenost skupštine od više hiljada građana u gradu iscrpljenom četvrt veka dugim ratom, s hiljadama mornara izgubljenih na moru i bez institucije sposobne da zaustavi demos kada odluči da zaobiđe sopstvene postupke. Nešto kasnije, kako beleži i sam Ksenofont, Atinjani su se pokajali i okrenuli protiv onih koji su ih zaveli. Sledeće godine, kod Egospotamija, flota koja je pobedila kod Arginusa bila je uništena, bez mnogih svojih iskusnih stratega.

Kontrapunkt Klajva i njegove granice

Kontrapunkt iz sasvim drugog doba pomaže da se vidi šta je bilo u pitanju. Robert Klajv (Robert Clive), vojnik i upravnik u službi Istočnoindijske kompanije, primio je posle pobede kod Plasija 1757. darove u vrednosti od oko 234.000 funti, uglavnom u vezi s ustoličenjem Mir Džafara, vladara kome je i sam pomogao da dođe na vlast u Bengalu. U maju 1773. Donji dom raspravljao je o optužbama koje je protiv njega izneo odbor pukovnika Bergojna (Burgoyne), kako beleži History of Parliament. Prema njegovom biografu Džonu Malkolmu, Dom je prihvatio da je primio iznos od 234.000 funti, ali je odbacio deo predloga koji ga je optuživao za zloupotrebu vlasti, dok je potonja rezolucija priznala da je istovremeno učinio velike usluge svojoj zemlji.

Stavljena jedan pored drugog, ova dva slučaja mogu se čitati kao dokaz da zrela država ume da odmeri pravdu naspram interesa, tamo gde je atinska skupština žrtvovala i jedno i drugo. Mogu se, međutim, čitati i obrnuto, kao slučaj nekažnjivosti moćnog čoveka pred domom s uskim biračkim telom, u kome je sam Klajv kontrolisao mesta, a pojedini poslanici imali interese u Kompaniji. Stratezi sa Arginusa su, nasuprot tome, ma koliko njihova osuda bila nepravedna, polagali račun pred telom u kome su bili i srodnici poginulih. Dve institucije su se toliko korenito razlikovale, predstavnički dom 18. veka naspram neposredne skupštine 5. veka p. n. e., da poređenje više osvetljava pitanje ko sudi moćnima nego pitanje jedinstva. I tu je možda njegova korist za početno pitanje: zajednica koja nije mogla da zaštiti sopstvene stratege od svog trenutnog gneva teško bi ubedila druge gradove da joj povere svoje građane. Klajv je umro u novembru 1774. Kaliksen je, prema Ksenofontu, pobegao pre suđenja, vratio se u Atinu s demokratama iz Pireja posle pada Tridesetorice i, omražen kod svih, umro od gladi.

Izvori i literatura

• Aristotle (attrib.). Athenaion Politeia, 26.4.
• Aristotle. Politics, II, 1270a.
• Diodorus Siculus. Bibliotheca historica, XIII, 97-103.
• Herodotus. Histories, V, 97 i VII, 234.
• Lee, A. Xenophon and the Arginusae Trial. Society for Classical Studies. Apstrakt naučnog saopštenja.
• Livy. (1912). Ab urbe condita, VIII, 14 i X, 47 (prev. Canon Roberts). London: J. M. Dent & Sons. Perseus Digital Library, Tufts University.
• Malcolm, J. (1836). The Life of Robert, Lord Clive, tom III. London: John Murray. Project Gutenberg.
• Plato. Apology, 32b.
• Plutarch. (1921). Agis and Cleomenes, Agis 5-6, Cleomenes 11 (prev. B. Perrin). Plutarch’s Lives, tom X. Cambridge, MA: Harvard University Press.
• Plutarch. Pyrrhus, 19-21.
• Polybius. Histories, XX, 5.
• Sutherland, L. S. & Namier, L. (1964). Clive, Robert (1725-74). U: L. Namier & J. Brooke (ur.), The History of Parliament: the House of Commons 1754-1790.
• Xenophon. Hellenica, I, 6-7. Perseus Digital Library, Tufts University.
• Xenophon. Memorabilia, I, 1, 18.